Nikola Trifić: Nekoliko pesama iz zbirke poezije ,,Život pre smrti”

Nikola Trifić rođen je u Prištini 22. maja 1989. godine. Živi i stvara u Nišu. Završio je Pravni fakultet. Bavi se književnim radom i novinarstvom. Piše poeziju, prozu, takođe, i esejistiku. Zbirka ,,Život pre smrti”, objavljena pred kraj 2022. godine, njegovo je prvo književno ostvarenje. Pesme su mu prevođene na engleski i ruski jezik. Sa tri pesme zastupljen je u Antologiji najbolje srpske savremena poezije. Novinar je magazna Pečat.

ZABLUDA

Ne zameram ti…
Nisi ti slomila ništa što već nije bilo slomljeno;
pa, sastavljeno i zalepljeno,
osposobljeno da poleti dovoljno visoko
da može da doživi još jedan pad
i tresak od tlo,
praćen onim jezivim zvukom lomnjave krila.
Pad pored otvorenog groba;
suza koja kao prezrena žena miluje zemlju
u želji da iskuka još jednu šansu,
dok joj iza leđa negde svojim putem izmiče voljeno nebo.

Ne zameram ti…
Reći ću ti još i hvala.
Hvala za sve iluzije i zablude,
za neprespavane noći,
i tragom zore, krišom,
u nekom kutku između prkosa i nagona dočekana jutra.

Jednom kada sve prođe,
samo ćemo zablude i pamtiti.
Na njih ćemo se vraćati;
Samo će one nama delovati milo i drago,
jer su samo zablude podstaknute verom da je nešto mogće,
i da vredi.

Ko se za veru venča, od zablude se razvede,
i čim dođe sebi ako imalo srca ima
sa novom verom pred oltar ode.
To je jedini dokaz da si živ,
i da si čovek.

A ti? Gde god da si, budi dobro…
Hodaj dugo;
hodaj neuspela revolucijo davno zaboravljenih snova.
Majko nerođene sreće!
Majko prazne utrobe
i punog kofera
raznih letova i padova
nada i razočaranja,
čipkastog donjeg veša
i svih onih plišanih meda otrgnutih od detinjstva
i uguranih u svet odraslih i svirepih ljudi.
Hodaj dugo;
sakrij oči iza tamnih naočara i ne misli na mene.

Ja jedno znam…
Tog dana kada sam se osvestio posle pada
i uzdigao nad lokvom sopstvene krvi,
pridržavajući se za slomljena krila;
prvi snagu u sebi iskoristio sam da se glasno smejem.
Smejao sam se kao lud;
smejao i zahvaljivao Bogu na padu…
Rekao sam: Bože hvala ti! Pao sam!
To znači da sam leteo.
Osećaj, neobjašnjiv ljudima koji gmižu.

NjOJ

A kome ako ne tebi?
Kojoj jeli da budem bor?
Pred kojom ikonom da crn kleknem?
Kojem stvoru da budem stvor?

Za čiju čast da grešan stradam?
I uz sunce mlado za koga da zrim?
Kojem Bogu da se pred nečastivim nadam?
Kao reka bez ušća
i izgubljeni pesnik,
za koga mirno da tečem,
kome da pišem stih?

A kome ako ne tebi?!
Jednom kad me nema, kad me slome, kad umrem –
pa se setim da još mogu da poletim
i od grdnog ludila još grđem dođem sebi
pa, svet kurvinih ćeri i sinova pitam:
A kome ako ne tebi?!

Srećo moja…
Vaskrsla nado u besmrtnom beznađu;
željo preželjena.
Kome?

Zar mutna voda u dlan da mi spava?
I ja žedan tebe s njom da spim?
Zar sa kujom nekom kolevku da stvaram?
Zar pred kolevkom praznom anđele da bdim?

Reci mi…
Dok me još ima,

i dok sve što imam uzaludno tone.
Dok me rđavog
rđaviji lome,
reci mi milo moje: Kome?

Kome sjajna zvezdo svih mrklih neba?!
Slobodo od neslobodnih sakrivena…
Ti mirna luko,
mojim burama branjena.

PESMA NA GROBU PALOG DRUGA

Oprosti, ali zaboraviću te.
Prognaću te iz svojih misli,
iz svoje duše;
Istisnuću te kao trn
koji se pogano uvukao pod kožu,
i koji gde kod da kreneš bode i boli.
Pamtiće te samo srce,
taj autonomni i nezavisni organ,
odmetnut od zdravog razuma
sa večito svojom politikom,
ali i ono, nemušto i nemo,
skoro pa mutavo,
može jedino da guta i da trpi,
da te oplakuje u tišini svog jada,
dok jednom i samo ne prepukne kao zrela jabuka
koja pada na tvrdu zemlju.

Oprosti, ali sve mi se čini
da u tvom grobu leži moja kolevka;

Šansa za novo rađanje
i za novi život –
i to baš onakav život
kakav smo nekad zajedno prezirali.
Život odraslih ljudi,
lupeža i prevaranata;
Život ljudi sa hiljadu lica –
jednim za decu, drugim za suprugu,
trećim za ljubavnicu,
četvrtim za podređene, petim za nadređene,
i tako redom…
Život između životarenja i preživljavanja
sa retkim trenucima iživljavanja
uz skupa pića i jeftine žene.

Oprosti, ali tebe odjednom više nije bilo.
Mrtav si – a nisi umro!?
Jednostavno si izčezao, nestao…
Možda si samo umoran sklopio oči;
Zaspao negde prevaren i sapet
u nadi da ćeš se probuditi
u svetu koji si dugo budan sanjao,
ili da ćete probuditi ona koju si sanjao.

Druže moj, ne smem da te pamtim!
I veruj mi neće mi biti lako zbog toga.
Neće biti lako videti ptice kako jezde nebom –
a ne setiti se tebe.
Neće biti lako čuti gitaru –
a ne setiti se tebe.
Čuti nekog novog grlatog klinca
kao smelo uzvikuje reči: pravda i sloboda;

Te reči koje kao da si ti izmislio i doneo u rečnik;
Čuti ih a ne setiti se tebe.

Neće biti lako.
A kada bih morao da te pamtim,
pamtio bih naša maštanja,
naša odrana kolena,
zmajeve od papira,
olovne vojnike
i one nasmejane oči;
Nasmejane oči bistrih zenica
dok su još mogle iskreno da se smeju…
Pamtio bih i ono veče pored reke
kada ti pijanom prilazi kurva –
ti uzimaš sav novac koji imaš –
još i nas poharačiš – sve daš njoj,
a na njeno pitanje: šta za ovo želiš –
ti odgovaraš: želim da sebi kupi jednu slobodnu noć
i da uživaš u pogledu na reku;
Večeras tako lepo teče, kao da peva…
Samo to – reče ona.
Samo to – reče ti.
Budalo jedna.
Ti jedno kopile;
Kopile hrabrosti koja je zalutala na ovaj svet
i u njemu ostavila tebe,
da se bosonog saplićeš o svaki kamičak,
koji onim zrelim i odraslim ljudima,
neprimetno ostaje zaglavljen negde u đonovima cipela.

Znaš: ako jednom budem imao decu –
pričaću im o svemu – sem o tebi!

Nisi ti za ljude –
Bogovi ti više pristaju.
Putuj druže moj. Putuj.
Neka ti je lak vetar
koji te danas nosi;
Čista vero moja –
želim ti dug život u tvojoj slavnoj smrti.
Druže:
Bila je čast izgubiti mladost sa tobom.

RASPRODAJA

Rasprodao bih sebe zbog tebe;
dao bih se u bescenje, u jad, pepeo i prah.
Pa, kad mi želja kao lasta ka nebu krene,
menjam sav svoj vazduh,
za jedan tvoj dah.

Dajem bore koje još nemam…
Biram smrt ranu, ako se mora mret.
Odričem se prava da hodam i da snevam;
samo za tvoje dobro,
za tvoj siguran let.

Dileme nemam.
Prodaću reči za minut tišine;
zakopaću u zemlju svaku od njih.
Menjam dane za carstvo tmine;
proklinjem sebe,
blagosiljam tvoj lik.

Čujete li me ljudi!? Rasprodajem se!
Daću se i Ocu i Tvorcu –

i đavolu crnom, ako nije međ ova dva;
samo da mi vrate onih par minuta:
jutro, kafa, osmeh, ona,
i pored nje ja.