Vladimir D. Janković ,,Žena vezanih ruku i druge pesme”

Vladimir D. Janković (1968) je pesnik, esejista i književni prevodilac. Autor je pet knjiga pesama i jedne knjige kratkih priča i eseja. Objavio je više od 300 književnih prevoda, što s francuskog, što s engleskog jezika, pored ostalog dela Mišela Uelbeka, Dž. R. R. Tolkina, Frederika Begbedea, T. Koragesana Bojla, Hilari Mantel, En Enrajt, Lejle Slimani… Potpredsednik je Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Dobitnik je nagrada Branko Jelić i Miloš N. Đurić, kao i Nagrade grada Beograda „Despot Stefan Lazarević“ u oblasti književnosti i prevodnog stvaralaštva.

RAZGOVOR SA BRATOM
  
Zvao me tvoj brat
Kasno već bilo, skoro jedanaest
Kao, hitno nešto
Ja mu rekoh
Da se čujemo sutra oko podne
On reče
Okej
Ali ja mu rekoh
Zovem te odmah
Ako je hitno

***

Nekada smo dugo razgovarali telefonom
On i ja
Pričao sam mu o našim svađama
Onako sam mu govorio
Kao muškarac muškarcu
On bi rekao samo
Ma vas dvoje ste oboje ludaci
Zato ste se i našli
 ***
Ali sad me zove
A tri i po godine ga nisam čuo

***

I kaže mi
Da li bi mogao nešto da mi prevedeš
Takoreći juče
To je rok
Ja mu na to
Možda do kraja iduće nedelje
Ne bih mogao ranije
Nije profi da sad kažem
Mogu, a onda da te ispalim
 ***

Ali nagodimo se nekako

Da to završim

Do iduće srede

I on zadovoljan

***
Iskoristim priliku da ga pitam
A što nisi dao njoj
Da to uradi
On mi kaže
Ma, mnogo je spora

***
 Ja se nasmejem od srca

Pa mu kroz smeh govorim

Izgleda da i ja postajem

Kao ona

Nisam više brz kao nekada

***
Uspavala te ta poezija koju pišeš
Kaže on

***
 Iskoristim priliku da ga pitam

A šta ona radi

***
Okružuje se novim životinjama
Kaže brat

***

Rađaju se nove životinje
I ona se stara o njima
Zato i ne dajem njoj da radi
Jer bi ga raskilavila
U pizdu materinu
 ***

Aha, na to ću ja

I ništa dalje o tome

Samo mu napomenem da ne brine

I da ću mu ja to prevesti

***
I onda nastane mala pauza
I ja iskoristim priliku da mu kažem
Znaš, ona i ja se nismo
Ni videli ni čuli tri godine
Takva je situacija, život, da ga jebeš
 ***
Pa da, kaže on, jebiga
A onda doda
Kao da je znao
Ona bi se naljutila
Da zna da sam te zvao.

IZVANREDAN POTEZ
 
Važno je da se sve obavi brzo
Koristi se svaki trenutak
I nema oklevanja
U ovom sportu saigrač je i protivnik
Dodaj loptu, ali se odmah i čuvaj udarca
Taj što si mu dodao, tvoj je
Ali može ti dati gol

 ***
Pre neki dan išao sam peronom
Potpuno obično jedno idenje
Krenuo sam na stanicu da kupim nešto
Nisam bio ni smiren ni nervozan
Ni pijan ni besan
U susret mi je išao voz
Čuo sam ga a onda i video kad je bio
Na oko dvesta metara od mene
U trenu me je obuzeo silovit poriv
Da skočim ulevo
Da se bacim na lokomotivu
To jest da stanem na prugu
Ispred nje
Pouzdan utisak
Da bi taj skok bio običan deo života
Jedan od onih nepredvidivih
Neplaniranih događaja koji nam
Svakodnevno isisavaju ili usisavaju energiju

***

Potrajalo je to dve sekunde
U trećoj sam, dok je voz prolazio
Već razmišljao o tome šta li bi
Ljudi sve srali
Kakve bi teorije raspredali
I kakve dubokoumne žalopojke sricali
I nikoga ne bi bilo da im objasni
Da je reč o ideji koja se javila u trenu
Bez ikakvih samoubilačkih misli
Bez ikakvih planova i nagoveštaja
Bez ičega, zapravo
Samo kao jedan iznenadan
Izvanredan potez
Igrača kog su oduvek
Smatrali talentovanim.

ISTVUD I SIN

Kako je moguće da nam se sve ovo dešava
Pitaš me
I u tvom pitanju ima više tuge
Nego u bilo kom mudrom
Ili istinitom odgovoru

***

Kao i često u teškim situacijama
Opredeljujem se
Za ulogu Klinta Istvuda
Uspešno glumim glumca
Jebiga
Kažem ti
Jednostavno se dešava
I to je to
Moramo sve da pregrmimo

***

Imam utisak da je moj odgovor
Najbolji mogući
Nije lako biti otac
Za to ne postoje ni škola ni saveti
I Isus je u Oca na krstu posumnjao
Pa što ne bi ti u mene

***

A ti si jedini čovek s kojim se grlim
Na sahrani moga oca
Tri ili pet puta smo se zagrlili
Onako, u stilu, gde si
Sa osmehom na licima
Kad naletim na tebe u predsoblju

***

Obavezno se zagrlimo
I kad imaš 39 temperaturu
Ja te zagrlim
Neka sva ta suvišna vatra
Pređe u mene

***

I kad razmišljam o tebi
Grlim te u mislima
Nadam se da ti nikad
S usana neće prokapati
Strašna njegova rečenica
Oče, zašto si me ostavio.

ĐUBRE MALO

Imao sam 12 godina
U peti razred sam išao
Profesorka je imala 32, 33
I zvala se isto kao majka moga oca
Kasnije mi je jedan naš džezer rekao
Da je i on klavir učio kod nje
Ali ja više volim Parpl
A on Cepeline
Što znači da je profesorka ponekoga
I slabije učila

***

Nego
Bila je dobar i zahtevan pedagog
A ja sam se plašio svakog njenog časa
Nije ona kriva
Jednostavno, nisam bio za pijanistu

***

Kad god bih ulazio u zgradu u Kneza Miloša 23
Nadlanice bi mi premrežio koloplet
Tamnoroze kapilara
Trema

***

Beše to u vreme kad se brak mojih roditelja
Raspadao
Nedelje, meseci i godine
Prolazili su u nepredvidivom ritmu
Teških okršaja
Dođem ja na čas
A majka i otac se baš tog prepodneva
Svađali
Prštalo sve
Uđem ja kod profesorke
Sednem za klavir
Prvo skale
Siv dan, svetlost ulazi kroz svetlarnik
Tamno, ali ona ne pali svetlo
Stoji na prozoru kao žena
Koju je Vermer iz Delfta zaboravio
Da naslika
I ja odjednom zastanem
I glava mi klone
I briznem u plač

***

Ona sedne pored mene
Ispričam joj sve
Prvo njoj i jedino njoj sam o tome
Tad i govorio
Jer kome bih
Razrednoj, možda, u školi
Ali razredna vodi nas
Tridesetoro
I ne možeš je tako izolovati

I uzeti samo za sebe

***

I profesorka ustane, odšeta do prozora
Ja sedim na klavirskoj stolici
I ona mi priđe s leđa
I zagrli me
I kao profesor i kao žensko biće
Ovo drugo sam zaključio po tome
Što me je otpozadi obgrlila
Jednu ruku preko jednog
Drugu preko drugog ramena
Pa mi sklopila šake na grudima
Preko srca
Spustila obraz na moje teme
I čuo sam joj po glasu da i ona
Plače

***

Rekla mi je: „Ne budi tužan, dušo,
Proći će to, biće sve u redu“
Upravo tako
Jedino za reč „dušo“ ne garantujem
Jer možda je rekla „sunce moje“
Ili „srce moje“
Bila je snažna, velika
I potresena
Dotad nisam osetio takvu
Bliskost s nekim koga se
Plašim

***

Kasnije, kad sam razmišljao
O tom dirljivom događaju
Bilo je i ciničnih tonova
U tumačenju
Možda sam nespreman došao na čas
Možda nisam uvežbao

Černija ili Šuberta
Pa se onda vadio na roditeljsku krizu
A ona se onako bujna naslonila na mene
I zagrlila me prvi put žena kao žena
I još mi se isplakala na ramenu
Opasan si bio, Jankoviću
Đubre malo.

OSTAVLjENA NEVESTA

Hej, topolo, jedna ti si
Od desetak
Što pretekla
Sestrica čet’risto ’nomad
Sila strelja
Unapred ni reč ne
Rekla

***

Šuštiš meni na vetriću
I umal’ mi
Nije žao
No glas stiže
Da je možda
Otac seču
Potpisao

***

Nasledih te tako belu
Od života i od
Smrti
Osećaji prema tebi
Moji
Ipak
Jesu škrti

***

Ti ostani da se njišeš
Na moravskome

Vetriću
Ja ću ljubav
Potražiti
U alkoholnome
Piću

***

I dok spavam u daljini
Ti drhturiš na livadi
Pregaženoj
Oj, topolo
Da ne lažem
Srce nije
Nemaženo

***

Te iako tužan bejah
Dok te gled’o
Kako stojiš
Odoh lako
Jer drugamo
Vode puti
Tužni moji.

ŽENA VEZANIH RUKU

Prvo su se čule sirene,
Orale su po jutarnjem muku.
Kombi zakoči, škripa me prene;
Tad videh ženu vezanih ruku.

***

Izvede pandur je brzo nekako,
K’o da od sveta krio bi bruku.
Glava joj bila dignuta lako,
Smotrih je, lepu, vezanih ruku.

***

Pogledi nam se nakratko sreli,
Prestupnost njena zabole mene,
I tad se osmeh hitar zabeli
Na licu ruku vezanih žene.

***

Nemušto, očima, dobaci ona:
To ja sam, dušo, moja ljubavi,
Zbog greha kojem srca nam sklona,
Sad me u zatvor vode gubavi.

***

Mis’o mi klonu, prsnuše grudi,
Telo se izvi u strašnom luku,
I usred leta drhtah od studi:
Odvode ljubav mi vezanih ruku.