Aleksandra Đorđević: Nova pesma ,,Prva glava: postanje”

Odakle mi pero što voli da leti?

Kako miris u praznini na lice me seti?

Pa iz očaja i besa ja ruke dodam,

udahnem vazduh i počnem da hodam.

Do malopre bili smo lutka i krojač,

a sada smo pokret, novog života brojač.

Zajedno u svetove uranjamo goli,

preskačemo sebe, smejemo se boli.

Našijem ti dugme na to prazno lice,

udarim osmeh, utisnem oči.

Skinem kaput jednom izgubljenom s ulice,

darujem toplinu, ušuškam u noći.

Odakle mi hrabrosti bez krila da letim?

Kad sam se otisnula – ne mogu da se setim.

Još mi prsti plešu, zevaju iznad tla,

preko krovova u pidžami, pobegli od zla.

Odakle mi… kako sam… ne sećam se više.

Što su znali ljudi, gumica sad briše.

U krštenici blede tvoje stope i glava,

lebdiš na končiću, opet ti se spava.

Sutra ću te opet skuvati, popiti,

oteti od galamdžija, u autobusu sklopiti.

Sutra ću ti haljine opeglati, zgotoviti

gozbu, pridevima toviti.

Bićeš lepši od lutke,

živ, raspevan i čio.

Šetaćemo mislima uvezani ćutke,

a onda ću te rasporiti da vidim ko si bio.

Al’ ne brini, pamtiću naše trenutke.

Kad poletim opet, poslaću ti pismo.

Tvojoj braći sada dobacujem oblutke;

kad ih razigrane vidiš, pomislićeš – mi smo.

Odakle mi pero što voli da leti?

Ko mi to šapuće da sutra neću smeti?

Dosad sam iz ljubavi glave dodavala,

sutra ću srce onoj što je spavala.

Dosad sam iz nemoći glave gubila,

sutra ću oživeti one što sam ljubila

i niko neće smeti lutkama da preti!

Sve što sam ubila, ranila, razdavala,

sve što sam rasporila, spojila, dodavala,

svako dugme, rupa, konac i igla,

sve će živeti što ume da se igra!