Oklevetane reči ogrnute belim mantilom

 ,,Čemu reči, kada će poeziju svi pisati, ali je niko čitati neće” – pomalo Miljkovićevski, pomalo nihilistički – ljutila sam se do juče.

Danas znam ono što tada nisam. Oklevetane reči su uzvratile udarac. Zatekoh ih tamo gde im se nisam nadala – ogrnute belim mantilom.

Kada su mi prvi put vadili krv, ne primetih ništa osim Dostojevskog.

Nisam sišla s uma – dobri stari Dostojevski, ta gorka pilula svetske književnosti, dočekao me je u laboratoriji Doma zdravlja.

Ne znam da li su ga ostali pacijenti primetili, ali je mene ogrejao kao ozeblog sunce.

Zbog njegovih reči, otkucanih na papiru i zalepljenih na zidu, sela sam i pružila obe ruke. Mogli su mi izvaditi litre krvi, ne bih se pobunila.

Hej, dobri ljudi, književnost je u laboratoriji Doma zdravlja!!!

I dok mi je malena pijavica rovarila po ruci…

Dok su egzekutorke u mantilima čavrljale o ukusnim rolnicama od sira….

Dok je žamor u čekaonici odzvanjao: ,,Korona, orona, rona, ona, na, a…”

U mojim venama je kolala penušava krv – zatalasao ju je dobri stari prijatelj – gospodin pisac.

Bog zna da su mi, osim porodice, najbolji prijatelji u životu bili pisci. To su ona prijateljstva gde se ogoljujete podjednako – i ti koji čitaš i onaj koji piše – bez bojazni da ti ljubav neće biti uzvraćena.

Dočekala sam ovaj mali poklon:

✔ kao odbljesak nečeg dragocenog, bisernog i skrivenog

✔ kao ono što ti pošalje anđeo čuvar

✔ kao andrićevski znak pored puta

,, Ne tuguj, prijatelju moj, to je glavno; i najvažnije: ne žuri, ne brini mnogo;
sve će doći u svoje vreme i biće dobro, samo po sebi; U životu postoji bezbroj šansi; suviše brinuti znači gubiti vreme.” DOSTOJEVSKI

Ko živi poeziju, on vidi stihove, diše rime, hrani se rečima, opija se sitnicama – a svakodnevicu ne gužva rutinama, već je pegla izuzetnostima.

Osvrni se – izuzetnost te čeka iza prvog ugla.

Neka ti oči budu budne, srce slobodno, a duša čista – da prihvate ono posebno što se stidljivo pomalja iza teških zastora običnosti.