Anđelija Jakšić: epska žena pomiriteljka

Kada govorimo o ženskim likovima u epskoj poeziji, u ubeđenju smo da o njima nema mnogo toga da se kaže. Pitamo se šta bi žena mogla da traži u svetu junaka i sa lakoćom tvrdimo da joj u  muškom svetu nije mesto. Smeštamo je u određene šablone i verujemo da likove žena u epskoj književnosti ne treba tumačiti.

Prostor kojim se žena u epskom svetu kreće omeđen je obezvređenošću, ograničenim ulogama i suženim funkcijama patrijarhalnog sveta. Mnogi sačuvani tragovi ove epohe svedoče da je položaj žene bio definisan kao položaj maloletnog lica. Ona je bivala pod muževljevom zaštitom i bila je njegova odgovornost. Dolazilo bi do osude onih žena koje odudaraju od patrijarhalnog modela.

Uloge epskih heroina možemo rekonstruisati putem pesama u kojima se neke od njih pominju.

Epska žena – tip ili lik?

Epske žene se mogu podvesti pod nekoliko stereotipa:

• Junaku je žena dobro koje poseduje. Ona je njegov atribut, zajedno sa konjem, sokolom i oružjem.
• U nekim pesmama, žena može biti prepreka za junaka.
• Često je žena junakov pomagač ili savetnik.
• U epskom svetu upoznaćemo se i sa ženama izdajnicama.

Karakteristična odlika epske poezije je da ženu, kao manje bitnu, ne imenuje. Epska žena je majka, kćerka, sestra, nevesta, devojka, ljuba ili kuma.

Ipak, u dominantnom muškom svetu epike, ženska dimenzija otkriva nam mnogo toga. Iz položaja žene u epskoj poeziji mogu se izvući obrasci ponašanja epskog sveta.

Epika kao odraz tradicije i prošlosti nudi nam dokaze o snazi i značaju žene u tim dalekim vremenima. Ona nam govori o složenosti i slojevitosti ženskih likova. U ženskim likovima najbolje se ogleda ambivalentnost ljudske prirode. S tim u vezi, kod žena u epici se ističu ili izrazito pozitivne crte lika ili demonska crta.

Postupci žena dovode do spoznaje i transformacije muških likova – mnogi junaci svoju pravu prirodu otkrivaju tek u dodiru sa ženskim načelom. Ženski likovi u epici, zapravo, razotkrivaju muškarce.

Grešimo kada žene epskog doba smeštamo u kontekst podanice. Žene u epskom svetu nisu uvek potčinjene, već one deluju sredstvima koja nisu epska.

Epske žene su imale svoje metode uticaja.  Njihove metode se toliko razlikuju od epskih, da za njih nije bilo prostora u junačkoj poeziji, jer izlaze iz epskog delokruga.

Posebne heroine, ipak, su uspevale da svojim postupcima zasluže mesto u epskoj poeziji. Jedna od njih je Anđelija Jakšić, žena pomiriteljka, iz epske pesme pokosovskog ciklusa ,, Dioba Jakšića”.

O junacima i ženama

Uloge ženskih likova u epskom svetu vezane su za porodicu i za odnose u njoj. Crte karaktera epskih heroina oblikuju se u odnosu prema mužu i sa onima sa kojima je u srodstvu.

Žena ima manji obim uloga u društvu, ali veći obim uloga u porodici.

Na taj način, posredno, žena dobija svoje mesto u svetu junaka, jer je sve te snažne muškarce neko morao roditi, voleti i podržavati.

Dakle, epska žena ima posredničku ulogu. Onda kada svojom snagom iskoči iz uloge statičnog posrednika i nadraste svojim karakterom muške likove, žena u epskoj poeziji postaje aktivni činilac. Upravo takav lik postaje ljuba Anđelija Jakšić – žena koja izmiruje.

Ovaj ženski lik sa razlogom zaslužuje da bude imenovan. Ona nosi simbolički obeleženo ime sa značenjem one koja je kao anđeo. Anđelija postaje anđeo pomirenja.

Pred Anđelijom je teška odluka. Naime, ona je primorana da bira između dva zla: da li će biti poslušna mužu i počiniti ubistvo ili će napustiti dvor i ostaviti muža i devera u sukobu.

Kao prava heroina, Anđelija Jakšić u izboru između dva zla ne bira ono manje, već bira dobro.

U situaciji kada su pred njom dva puta koja je ne vode nikuda, potrebna je zaista ogromna moralna snaga koja će te dve stramputice usmeriti u pravcu koji je vodi ka zajedničkom dobru. Bilo je potrebno pomiriti različite interese i očuvati porodicu. Bilo je neophodno popraviti nepopravljivo.

Anđelija je mogla da ne učini zlo i da pasivno čeka da je izbace iz kuće, ali bi se svađa i agonija braće nastavila. Takođe, mogla je odabrati put poslušnosti mužu i ogrešiti se o sebe, o ljude i o Boga.

Ona je, ipak, izabrala treći put – utabala ga je sebi tamo gde ga nije bilo, a gde su mogle da je odvedu samo dobrota i savest. Taj treći put jeste njena pobuna. Nije dozvolila da joj strah ukalja obraz, već je odabrala put koji epskom muškarcu nikada ne bi pao na pamet. Tako je postala dokaz da su žene neophodne epskoj poeziji.

Bratski sukob razrešen je upravo intervencijom ženskog lika. Sudbina porodice je predata ženi u ruke. Takav položaj doveo je do produbljivanja Anđelijinog lika – na taj način što saznajemo za njene moralne dileme i za njena emocionalna stanja. Anđelija postaje glavna junakinja i aktivni nosilac radnje.

Sredstva kojima ona postupa nisu epska. Našavši se pred dvostrukim sagrešenjem – prema mužu i prema deveru, ona sukob rešava klečeći i moleći devera.

Ne možemo zamisliti nijednog epskog junaka kako kleči ili moli, ali epskoj ženi nije strano da se žrtvuje.

Anđelija se odlučuje da žrtvuje najvrednije što ima u duhovnom i emotivnom smislu – molitvenu čašu. Molitvena čaša povezuje snahu sa roditeljskom kućom i sa deverom koji je predaje mužu. Na venčanju oboje piju vino iz nje. Baš takav njen čin drugu stranu obavezuje na poštovanje. Čaša je simbol sloge, ljubavi, porodičnog blagostanja, a ona je i poziv za pomirenje i praštanje.

Anđelija se izdiže iznad muža i devera. Uviđamo snagu i izuzetnost ženskog lika i spoznajemo njenu volju da reši problem. U teškoj moralnoj i životnoj situaciji dolazi do razrešenja poukom.

Ona navodi muške likove da shvate težinu svojih postupaka i nagoni ih na samospoznaju. Sputana prostorom kuće i porodičnom pripadnošću, ona ipak nalazi način da deluje – postavlja se kao zaštitnik porodice i kao pomiritelj.

Podele važnije od bratstva

Sukob nastaje oko simbola konja i sokola koji su oznake statusa i junaštva. Obuzeti gnevom i inatom, braća ruše sve pred sobom, ne obazirujući se čak ni na porodicu. Ono što ne mogu da podele, deli njih.

Ono što na osnovu muževljevog i deverovog lika zaključujemo o epskom muškarcu jeste da je on naprasit i svadljiv. Epski junak je sujetan i inadžija. Govori u besu ono što ne misli, pa se kaje. Ohol je i impulsivan u svojoj snazi. Spreman je da ono, za šta on nema hrabrosti, prepusti ženi na izvršenje.

Ono što na osnovu Anđelijinog lika možemo zaključiti o epskoj ženi jeste da je mudra, plemenita i razborita.

U međuljudskim i porodičnim odnosima muškarci joj nisu dorasli, jer im moć daje za pravo da se ponašaju nezrelo i neodgovorno.

Epskoj ženi, kao pokroviteljki porodice, moral nalaže da sagleda sve mogućnosti i da misli i na druge, a ne samo na sebe. Ona postupa majčinski i zaštitnički. Ne može da dozvoli sebi greške.

Epski muškarac reaguje na prvu loptu jer nema vremena za drugačije reakcije, dok epska žena malo govori, ali mnogo misli pre delovanja. Zato epsku ženu prepoznajemo kao krajnosti: kao podmuklu i prepredenu ili kao mudru i razboritu.

Ako želimo da bolje shvatimo situaciju u kojoj se Anđelija našla, trebalo bi da se zapitamo da li bi, da u njenom mužu nije bilo griže savesti, njena neposlušnost nosila sa sobom i druge posledice, osim proterivanja iz doma. Da li bi njen život bio ugrožen? Ne saznajemo da li je imala decu koja bi ostala bez majke. Koliko je hrabrosti bilo potrebno da se postupi na način na koji je Anđelija postupila?

Epska žena je upotrebila svoja oružja.

Kada nemaš moć da držiš sablju i sečeš glave, onda otkrivaš druge načine.

Shvataš da te glave koje si odsekao i nisu morale biti odsečene, već si se sa njima mogao razračunati drugačije. Anđelijino oružje je mudrost – ona se razračunava pomirenjem.

Jasno nam je da je sukob braće u pesmi ,, Dioba Jakšića’’ metafora za sukobe u zemlji. Šta je, stoga, epski pesnik želeo da poruči sa Anđelijom kao glavnim likom?

Čemu nas uče ženski epski likovi?

Zaključak je sledeći: veliki problemi u epskom svetu ne mogu se rešavati samo epskim sredstvima. U miru su epska sredstva prevaziđena. Neophodan je drugačiji ugao gledanja, onaj koji mogu pružiti žene.

U dodiru sa ženskim načelom spoznajemo da nije sve u junaštvu i u sirovoj snazi. Junaštvo, grubost i snaga imaju svrhu samo u ratu i bitkama, ali kada to prođe, u miru su nam potrebne i druge veštine.

U miru i u porodici muškarci ne mogu da se ponašaju kao junaci, već kao ljudi.

Pesma ,, Dioba Jakšića’’ pokazuje nam da je uloga epske poezije često i korektivna. Kako bi sa problemima trebalo postupati, pokazala nam je ljuba Anđelija. Zato su žene retko dospevale u epski svet – one su morale biti izuzetne da bi mogle poslužiti kao primer.

Baš u kontekstu u kom joj nije mesto, žena se ističe u svom punom sjaju. Epska dimenzija ženskog lika je veličanstvena i dostojna poštovanja.

Ukazuje nam na to da epske pesme nisu tako jednoznačne kako nam se učini na prvi pogled i pokazuje nam mnogo dubokih slojeva koje tek treba otkrivati.