PISANJE,  PREPORUKE

Vladimir D. Janković: ,,Mejfild, Kentaki i druge pesme“

Vladimir D. Janković, pesnik, esejista i književni prevodilac, rođen je u Beogradu, 16. oktobra 1968. godine.

Objavio je pet knjiga poezije: Pesme, Drskost, Odbrana Danajaca, Dag i Sveta Jelena, i knjigu eseja i kratkih priča Beograd za upućene.

Autor je, takođe, više od sedam stotina pesama, eseja, kratkih priča i zapisa objavljenih u novinama, periodici i na internetu. Zastupljen je u nekolikim antologijama. Sam svoju poeziju prepevava na engleski jezik. Redovno objavljuje u Politikinom Kulturnom dodatku, u dodatku POP & Kultura dnevnog lista Blic, a piše i za dnevnik Danas i za portal OKO magazina Radio-televizije Srbije.

Prevodi s francuskog i sa engleskog jezika. Autor je više od 290 književnih prevoda, od toga oko 110 romana. Najširoj čitalačkoj publici najpoznatiji je po prevodima dela Mišela Uelbeka, Frederika Begbedea, Ijana Makjuana, Hilari Mantel, T. Koragesana Bojla, Dž. R. R. Tolkina, Ameli Notomb…

SEĆANjE NA TU ŠETNjU KAD SE IZULA

Pitala me tada: gde ljubav odlazi?
Gde odlazi kada prođe jednog dana?
Na livadi besmo, bosa je hodala,
Mnih: prehladiće se na aprilskoj vlazi.


Ne odlazi nikud, a kud bi pa išla,
Rekoh da je smirim, jer me nervirala,
Stoput je povoda za rasprave dala,
Sto puta žaokom do jetre mi prišla.


U desnoj je ruci nosila cipele,
Crvene su bile, ili možda bele,
Sećam se stopala koja zemlju maze;


I danas bih kad se setim meke trave,
Prilegao na nju iscrpljene glave –
I čekao da me njene noge gaze.

***

SANjARENjE

Tamo gde si – more pišti,
Kô ergela njišti stenje,
Slika tvoja pӯt mi tišti,
Ti si moje sanjarenje.


Sa tih tamnih lokni koje
Na zmijice liče žive
S vodom slanom srce moje
Kaplje u predele sive.


Kad si snena zaplivala
Pa poslala meni sliku
Kô da si mi beskraj dala:
Svemir poznah u tvom liku.


Kazahstanske tvoje oči
I osmejak zagonetni
Mene prate kud god kročim,
Glavu mi na panj ti metni.


Pola veka ja te tražim,
A to nisam znati mogô,
Sanjarenje moje, kaži:
I ja tebi značim mnogo.

***

KAMION NA PRUZI

Reč ne izgovaram nijednu nemilu,
Slovom čuvam tebe, pogledom i telom;
Kao da te čudi zajedničko delo –
Iz kostreti naše vraćaš se u svilu.


Vođenje ljubavi biće mehanika,
Čak i kad je vode oni što se vole.
Rastanci prebrzi kao kosti bole,
Od radosti hitre osta teška slika.


I pile bi htelo kokoškom postati,
Larvi priroda će oblik lutke dati,
Što se rodi traži put da se probija.


Ako tok taj stane, i put nam se suzi,
Ostaćemo kao kamion na pruzi –
Trotinet na vodi, u zraku kočija.

***

MEJFILD, KENTAKI

U Mejfild ja pođoh, na pijačni danak,
Paradajza ponô, luka, kelerabe,
Prazan kombi vraćam, trljam dlan o dlanak,
Vazda dobro pazare mejfildske babe.


Iz Mejfilda beše mome srcu mila,
Koja mi je davno na nebu postala
Ono što je sunce za svakog debila
Koji svoje sunce nema jer budala.

A toga je dana bila neka magla,
Oblaci kô brade visinskih satira,
Muzikica neka na pijaci svira,
Vidovit ne vide: promena je nagla.

Dunu lahor meki, al’ slika u njemu,
Na tezgama trešnje il’ peteljke kratke,
Nagna me tad da se, da skratim dilemu,
Spakujem u kombi bez zarade slatke.

Tek što se izmakoh iz varoške ravni,
Tek što, draga, mišlju oprostih se s tobom,
Brada iz visina kao vaške sravni
Sve što život beše nosilo sa sobom.

***

ZMAJ

Kroz tamu, paučinu prsti, još lepi,
Iz špilje izviru, svetlom hrle svetu,
Opor okret njin te podseća na vretnu,
Polet njihov blazni dušu koja strepi.


Okrznuv u letu mnoštvo pečuraka,
Kraj zmija prolazeć’ kô pored ukrasa,
Nokti rujni kite put što se belasa,
Pelin gložan sa njih kaplje usred mraka.


Svadba i sahrana njima su svejedno,
Iz njih vatra suklja, a na dodir ledno,
Možda oni vrište, možda opominju

Tebe da se skloniš sa tog mračnog puta
S kojeg čak i Sunce plašno odskakuta –
Da te ne zatvore u zmajevu škrinju.

***

DUHOVNA LjUBAVNICA

Ti imaš svoj svet, i ja u njemu jesam
Dobrodošô gost samo, mrs je ili post.
Kad na te mislim, ipak, totalno sam lost;
Želim te, u stvari, ma gde da sam, besan.


Brojanicu čačkaš prstima nervoznim,
Čarapice nemirna stopalca kriju;
Eh, da noge tvoje oko men’ se sviju…
Preko brdâ mi leteli bismo groznih.


Tamo gde magija u tvoj svet uleće,
Tamo gde se vera s nadom jedva sreće,
Ja ti stojim gladan, kao dečak veran;


Ako bi mi samo okom znak ti dala,
U sobičak neki mene ugurala –
Ljubavnik bih bio, tvoj, jedini, smeran.

***

DEVOJKA

Često pišem o ženama koje ne poznajem i koje nikad neću upoznati.

Ova ima nekako bapsku frizuru: kraću, a ufrćkanu, s naglašenim kovrdžama od kojih pojedini delovi glave izgledaju kao da je ćelava. Plavuša je.

Nosi cvikere, malo kockaste. Ne vidim tačno, jer samo sam stao na stanicu trolejbusa, i nismo se, zapravo, ni pogledali u oči.

Visoka je oko 165, možda 167. Tu je negde oko 25, 26 godina, nosi zvoncare i crne čizme, broj, izgleda, 39. Ima na sebi tanak bež kaputić (odmah sam se upitao: zar joj nije hladno) i šal, ištrikan, iz istih takvih
boja, onih čije nazive znamo, ali nam nekad nešto znače, a nekad ne znače ništa: drap, grao, bež.

Ne obraćam pažnju na nju jer je ne poznajem i nikad je neću upoznati. Ipak, u vožnji, desi se da se pomerim od šipke za koju se držim i stanem tačno pred nju, gde ona sedi.

Nokti su joj nalakirani mat roze, krti su pomalo, i to odaje odanost familiji po babinoj liniji. Staromodan lak. Prsti su joj tanki, nokti duguljasti, nije svetica, brzo kuca poruke na mobilnom.

Sve što remeti njenu nežnost jeste neko veliko znanje: vidi se da je ili matematičarka ili muzičarka ili istoričarka tako nešto. Da nije bilo Dekarta, Hendla, Rankea, ona bi bila jedna veoma nežna devojka.

I ovako je nežna, ali ima nešto određeno i odrešito u sebi. Kao profesorka.

Teško je, ali ne i nemoguće zamisliti osmeh na njenom licu. Nadire stanica kad treba da izađem, i ja je, pod maskom, onako više reda radi, pogledam poslednji put. Ona podiže pogled i prvi put joj vidim oči.

Kao strela pogađa me misao: možda bih satima slušao njen glas koji nisam čuo, možda bi mi mahala iz daljine, možda bi hodala pored mene i smejala se, možda bi sa mnom ponekad bila srećna.

One Comment

  • Aleksandra Đorđević

    Ovaj izbor mi je baš legao. Sećam se Vladinih pesama kao hermeneutičnih, pomalo hladnih, filozofskih, u slobodnom stihu… Ove su baš bliske, pomalo šaljive. Lepo je videti da Vlada može svašta.

Leave a Reply

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.