PISANJE,  PREPORUKE

Kad poezija progovori: Ivan Sokač (NOVE PESME)

Neka ovoga puta poezija progovori glasom Ivana Sokača!

Ivan Sokač

  • Ivan Sokač je rođen u Beogradu 1975. godine.
  • Prozni je pisac i poeta, kao i član Udruženja književnika Srbije.
  • Do 2020. godine, autor je deset publikacija beletristike.
  • Nagrađen je ordenom Antona Pavloviča Čehova, koji dodeljuje Savez pisaca Rusije za doprinos savremenoj ruskoj književnosti.
  • Nominovan je u Moskvi za književnu nagradu „Sergej Jesenjin” (2018) i uvršten u „Antologiju ruske poezije” (2019).
  • Prestižno izdanje savremene poezije na nemačkom jeziku „Frankfurter Bibliothek” (August von Goethe, 2020), prisutno u nacionalnim bibliotekama Nemačke i Švajcarske, Bečkoj državnoj biblioteci, kao i Nacionalnoj kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, takođe sadrži pesme Ivana Sokača, čija je poezija uvrštena i u antologiju posleratne srpske poezije „pesnika rođenih 1946-1996” (2020).
  • Prevođen je i prisutan u inostranim i domaćim književnim krugovima.
Foto: Lična arhiva

Odabrane pesme Ivana Sokača

Neka ovoga puta poezija progovori glasom Ivana Sokača!

Brodovi


Kada zaspiš sanjaj brodove.
Oni se uvek vraćaju…
Tako se i moja duša izjutra vrati
kad oplovi „severni morski put“.
Kada zaspiš sanjaj brodove,
jer oni te silnog gneva oslobode.
Njime led razbiju pa ga, ploveći dalje,
nehajno u Marijanskim dubinama ostave,
gde se svetovi tame dotiču…
Kada zaspiš nemoj mariti gde sam.
Ja ti već kafu spremam
da se od puta odmoriš
i pokažeš mi spavaćicu od svile,
što na čaure i kokone još miriše,
i na stare dudove i duhove istočnog sunca.
Kada zaspiš uvek sanjaj brodove.
Oni se vraćaju…
Ako se jednom i ne vrate nemoj brinuti.
Ja ću te čekati na dnu okeana.
Da nimfi sluga budem i fenjer nosim
tamo gde se svetovi tame dotiču…

Youtube

Sve jeseni


Sve jeseni mirišu na tebe.
I sve kiše hladne
u džepove kaputa mi stanu.
Od olova mi neke teške kapi,
po vrh usni bride.
Zaustio bih, al’ ne mogu.
Ne znam zašto…
Nisu ptice krive.
Ni lišće kad mi o korak zapne.
Jesen je. Ona je.
Kriva za sve moje…
I nova će na tebe da sveži.
Ako je bude…
Isti ću korak da nosim.
I isti vazduh da pijem.
Jer sve jeseni mirišu na tebe.
I sve kiše hladne
u džepove kaputa mi stanu.

Youtube

Moje milo


Neću znati da me nema
kada me jednom ne bude bilo.
Al’ ću i tada dok spavaš
spustiti glavu na tvoje krilo
i šapnuti ono što već znaš:
„sve si mi na svetu, moje milo“.
Neću znati da me nije
kada se sunce za zastor skrije.
Kad dan u večnost ponese snove,
radost, sreću, po koji oblak.
Znaš ti dobro za nas je sve bilo,
u srcu to čuvaš, moje milo.
Neću sresti tu tvoju suzu
al’ znaću kad vetar glas mi donese.
Kad’ publika ode, kad budeš sama
da spustim dah na usne tvoje.
Nije to večnost već samo život.
Ne tuguj zato, milo moje.

Foto: Unsplash

Abadžija


Od zvezda da ti kapu skujem, da te čuva.
Da te pod njom niko ne spazi, ne vidi…
A od oblaka načinim somot,
pa ti sašijem prsluk, kad duva i bridi.
Onda ga izvezem srmom
sa jezera umivenog
vilinim suzama.
U mračnoj šumi skrivenog…
Od pesme ću srebrn lanac
da ti ispevam,
a od njiva da ti postelju spremin.
Od suvih šljiva melem
na vlažne usne da ti stavim,
pa iz korena divljeg ljiljana
vodu zahvatim,
da ti žednu dušu napojim.
Protkaću od kose tvoje
po sebi k’o gajtan niti od svile.
K’o na fermenu mojem
nekad što su bile.
Pa te za ruku uhvatim
i odvedem u prošlost, daleko.
Da vidiš koga sve ima tamo,
da znaš da i dalje postoji neko.

Foto: Unsplash

Kolodvor


Zatrepti mi pogled u brzini.
Kolodvor je prepun,
a jedni se za drugim spremaju na odlazak.
Ljudi…
Vozovi…
Sve sam ih sanjao.
Znam kamo su krenuli i kuda će stići.
Blago njima!
Toliki vidik i beskrajno prostranstvo.
Ispratim ih a u glavi mi slike poznate.
…Hitro da se sklonim dok ne poludim.
Već je dockan.
A nisam ni kafu ispio do kraja.
Nisam ni žar među prstima osetio.
…A oni već odoše.
Kolodvor je iznova prepun,
a jedni se za drugim spremaju na odlazak.
Ljudi…
Vozovi…

Foto: Unsplash

Hvatač zvezda padalica


S istoka mračno uzvišenje.
Taman mi na dohvat
prašine razne,
meteorski roj ceo.
Perseida oči pune,
pa pogled vreo.
Klizave staze i prazne.
Vlažne i stene
od tolike kiše.
Ne vidim više…
Svetog Lavrentija suze.
Šapuću drugi kraj mene.
Želja leti,
kažu: visoko skači.
Pa kad ti u oko
upadne još zvezda,
postaćeš sanjar
ko i svi hvatači.

Foto: Unsplash

Dan za danom


Dan za danom
kroz umorne zore,
kroz zidove i uske otvore,
kroz šumove, niz drumove…
Pa kad’ pukne da iskusim sebe,
nastavljati, dokle li ću doći.
Dan za danom
svestan i bez svesti,
gledam hoću l’ ikog svoga sresti,
da podelim naramak od sladi,
lišim svoga grumena obesti,
da od gladi niko ne zanoći.
Dan za danom
jestivoga stida,
kida vreme nesito bez duše.
Da l’ da budem budan a bez vida,
sitan kamen stene kad’ se ruše.
Il’ da sklonim ovo malo mira
pa da čekam hoće l’ ikad proći.

Youtube

Prošlost


Ređanje slika s druge strane zastora,
u polutamnoj sobi,
ništa je no maglovit trag sećanja.
Prošlost još zove, ponekad. Možda često…
Sretnemo se u besmislu obično. Biva setno.
Kažem joj: taj sam što me čuvaš iza davnih dana.
Možda sam malo stariji, iskusniji, lošiji…
Kad’ izađeš iz stana, ne zatvaraj prozor.
Moram da znam,
kad’ zaleprša na vetru odora što te krije,
da ništa je no dokaz
da me još ima,
i u nevreme vreme dok bije.

Foto: Unsplash

Ogledalo


Težak lik,
u ogledalu…
San je al’ kovitlac bora.
I sve do Persijskog mora
i do zore
one vedre i trajne.
I sve one tajne
i reči proste i neizrečene,
sjajne.
Svega je malo…
Pitam se kako li je?
Kako je
u komad stakla stalo.
Kome dušu dalo?
Da l’ je toliko
prazno ovo telo
Ili samo zvuči tako.
Sve to što je ostalo.
Kad se svetlo gasne
biće lako.
Klepsidra je prazna.
Obećanja stara.
Razna…
U komadu stakla
samo još bore.
Priznanje za vreme.
Svoga pakla breme.
I more…

Foto: Unsplash

Kad poezija progovori

Neka ovoga puta poezija progovori glasom Ivana Sokača!

4 Comments

  • Radomir

    Milo moje

    Taj najmiliji znak pored puta , koji svi prepoznajemo, pa nam život postaje svetlo žut I sjaji, a osmeh nam se ne skida sa lica.

    Pa, i kada nas više nema, kao u pesmi.

    Ne zahteva velike stvari i hrani se samo i opet tim sitnicama, rečju, dodirom, davanjem sebe, gledanjem, nemim nemirom dok smo zajednom.

    Taj lek, za sve probleme.

    Jedan bioenergetičar je podelio jednu od zapažanja u vezi jedne uspešne poslovne žene, dok joj je radio energetski tretman. Otvorila se i raspričala se. Kaže već duže vreme ima neki artritis koji nije uobičajen i da je ujutru boli ruka. Ali kad je kod nje bio momak koga je odavno „propustila“ da privenča, taj osećaj je nestao, pa posle ponovo počeo. Kaže da jede nekavu hemiju i dijetetiku i da je malo popravila stanje. Pitao ju je zašto nije bolelo kada je dečko bio kod nje 10 dana? Da nije možda bila srećna? Kaže da se toga nije setila i pita zar to može imati veze. Može, kašika sreće rastvara lonac žuči i biva ti bolje.

    U teškom i mračnom američkom filmu Brimstone, glavni negativni lik, dok zapaljen gori, potpuno ravnodošno i hladno kaže osobi -kćerki koju je progonio i zlostavljao, da nije vatra ta čega se ljudi plaše u paklu, već to što u njemu nema ljubavi.

    U pesmi Milo moje, toliko je nje puno. Toliko je prijatno teška od ljubavi i voljenje i isijava je, da sam naziv postaje sinonim za nju.

    Milo moje

  • tvojmagazin

    Slažem se sa tobom, Radomire, kao i uvek. Pesma isijava divne emocije!
    A iz tvog komentara mi se posebno urezala rečenica: ,,nije vatra ta čega se ljudi plaše u paklu, već to što u njemu nema ljubavi“. U njoj se krije suština svega!
    Hvala ti mnogo!
    Pozdrav!