Izbor iz evropske moderne: Blok, Rilke, Apoliner

Aleksandar Aleksandrovič Blok je bio ruski pesnik i najznačajniji predstavnik ruskog simbolizma.

Živeo je od 1880. do 1921. godine.

Svojim stihovima uspeva da izrazi težnje jedne generacije za nedostižnim idealima.

U njegovoj poeziji su zastupljene teme koje se tiču stvarnosti i motivi iz gradskog života.

Pod uticajem revolucionarnih previranja u Rusiji, pesnik ispevava svoju najpoznatiju poemu ,,Dvanaestorica” (1918.) kojoj daje simbolično značenje pobune.

Blok u svojoj poemi iskazuje muzikalnost, ritmičku raznolikost stiha, metaforičnost i simboličnost.

On koristi žargone, parole, satiru i parodiju, folklorne elemente – zbog takvih stilskih postupaka postaje preteča moderne evropske poezije.

,,Dvanaestorica”

1.
Crna večer.
Beli sneg.
Vetar, vetar!
Ruši s nogu sve.
Vetar, vetar —
Širom belog sveta!

Vitla vetar
Snežni prah.
Ledi sve u isti mah.
Klizi gadno,
Pešaku zastaje dah,
Pada, pada — teško jadnom!

Od zgrade do zgrade
Od kanapa traka:
Na kanapu — plakat:
»Sva vlast Ustavotvornoj skupštini!«
Starica se kida, gorko plače,
Ne zna šta te stvari znače,
Čemu plakat takav
Što to platno nosi?
Šta bi tu gaća bilo za dečaka,
A svi su — goli i bosi…

Starica je, najzad, promrznuta lica
Pregazila nekako preduboki smet.
— Oh, Majko-Zaštitnice!
— Boljševici ruše svet!

Vetar šiba lice!
Mraz probija skroz!
Buržuj s raskrsnice
U jaku zavuko nos.
Ko je onaj? — Kosa bujna,
Gle, vajka se jedva čujno:
— Izdajnici kapu kroje!
— Kako da se propast spreči! Verovatno, pisac to je —
Slatkorečiv …

Gle, mantijaš kako šeta —
Šmugnuo je iza smeta …
Druže pope, što si setan,
Ko pred propast sveta?

Sećaš li se da si znao
Da se šetaš istrbušen,
Dok je s tvog stomaka sjao
Krst na verne duše?

Eno gospe s astraganom,
Pažljivo je sluša druga:
— Plakali smo neprestano …
Okliznu se,
Tresnu — koliko je duga!

E — e!
Diži je što pre!
Vetar se ljuti i šali, fakat.
Zadiže skute,
Pešake kosi,
Kida, gužva i nosi
Ogromni plakat:
»Sva vlast Ustavotvornoj skupštini! «
I reči donosi:
… Odluka na zboru pade …
… Tu, iz one zgrade …

… Pomučismo se —
Pa odlučismo:
Malo — za deset, za svu noć — dva’es’ pet
Manje — ne, makar se srušio svet. . .
’Aj’mo u krevet, bre . . .

Veče pozno.
Svet se gubi,
Muknu priče.
Cvokoću zubi.
A vetar fijuče grozno . . .

Nesrećniče!
Dođi amo —
Da me ljubiš . ..

Hleba!
A šta tamo?
Beži samo!

Crni se, crni se s neba.

Mržnja, tužna mržnja
Iz mojih grudi se toči …
Cma mržnja, sveta mržnja …

Otvori, druže,
Četvore oči!

Rajner Marija Rilke

Rajner Marija Rilke je austrijski pesnik i jedan od najvećih pesnika koji su stvarali na nemačkom jeziku.

Rođen je u Pragu ( koji je u to vreme pripadao Austrougarskoj) 1876. godine. Nakon 1884. godine roditelji mu žive odvojeno, pa se s majkom seli u Beč.

U detinjstvu ga je majka odgajala i odevala kao devojčicu, nemogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Na očev zahtev pohađa nižu vojnu školu.

Godine školovanja kasnije naziva ,,početkom odvratnosti”. Plašljiv, povučen i tih, ne uspeva se prilagoditi vojničkom životu, mada mu dopuštaju da se bavi književnošću.

Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije.

Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna mračnih i samrtničkih tonova.

,,Moj život nije”

Moj život nije ovaj strmi čas,
čas kad ovako žurno stremim.
Pred svojim žitnim poljem ja sam klas,
tek jedan glas sam samo, i to glas
što prvi sred mog mnogoglasja nemi.

Između dva sam zvuka dubok muk,
koji ih trajnom usklañenju goni:
jer preti da nadjača smrti zvuk —

No tamnoga ih intervala luk
miri.
Lepotom starom pesma zvoni.

,,Ja volim svoga bića polutminu”

Ja volim svoga bića polutminu
što daje mojim čulima dubinu;
u njoj se, kao iz pisama starih,
moj život jednom već proživljen žari,
u preboljenu odmaknut daljinu.

Iz nje se toči u mene saznanje
da imam dosta prostora pred sobom
za drugoga života večno tkanje.

I katkad sam k’o drvo, čije granje
šumi negdašnjem dečaku nad grobom
i čiji koren prostirku mu plete –
drvo što onaj ispunjava san
koji je dečak u daleki dan
izgubio u pesmi punoj sete.

Gijom Apoliner

Gijom Apoliner je živeo u periodu od 1880. do 1918. godine. U ratu je teško povređen i operisan, ali ubrzo umire.

Radio je kao novinar u Parizu.

Zbirka pesama ,,Alkoholi”  iz 1913. godine mu je donela svetsku slavu.

,,Most Mirabo”

Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena
Sve nose dani osim mene
Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.

Licem u lice za ruke se držeći
Stojimo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih.

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.

Ljubav nam odlazi s vodom što mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori.

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.

Protiču dani protiču vremena
Prošlost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena.

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.