Kad poezija progovori: Vladimir D. Janković ( nove pesme)
Neka ovoga puta poezija progovori glasom Vladimira D. Jankovića!
U izboru iz Vladimirove poezije prepoznaćete poseban senzibilitet upotpunjen autorskim fotografijama.
I onda sve pada
Gornji spratovi, kao da su od testa,
Izvijaju se u stranu. Misle: tako
Odlomićemo se mi tek, ima mesta;
Temelj, oni niži – preživeće pakô.
Ali onda se šâr otvara pod zgradom,
I vidiš već donje dno; bezdan to nije.
Pogled ti se muti dok, obuzet nadom,
U sur drob zuriš gde se jada dim vije.
Ni ponor u tebi više nije taman,
Ni poraz u tebi više nije sraman,
Survava se cigla na temelje dublje;
Samo suza može šut taj siv da spere,
Potok brz da hukne, lom taj sav da zbere,
Al’ za suze ne zna oko od sna grublje.
Krađa remek-dela
Sliku gledaš dok ne ostane u tebi.
Okreneš se onda, odeš: prazan, a sit.
Mali kao skakavac, veliki kô kit.
Slika psuje, kune, iznutra te žlebi.
Nedostaje ti ono što drsko uze,
Glava više ne maši nijedan zid mrk.
Kao puž se vučeš, a život je lud trk.
Muzin slušaš glas: „Nemoj sve da izmuzeš.“
Kamene ti ploče naležu na teme,
U hodu tako, smeten, prosipaš seme,
Oteo si sve, tebe ote svinut lûk;
Na zemljicu padaš, klečiš da se zbereš,
Arhitekta hladno uzima ti mere;
Molitva te odbija, ispoved je muk.
Oda kostima
Hvala svakoj kosti u mom telu
što me nosi.
Klanjam ti se, kosko moja,
od srca si moga
bolja.
U snu kad sam, kad me mòre tresu,
vama ja sam
odan jer vi ste na straži
i trpite moje
laži.
A kad hodam, kad se duša širi,
vâs ja vodam.
Ne ropćete nikad, kosti,
sluga vaše sam
milosti.
Progonstvo
Glupa fraza: list na vetru. Otrcana.
Pola pet je. Iz tišine priča ptica;
Glas samotan, pretnju sluti: puče grana.
Noć izdiše, a još crno; bubri klica
Novog dana. Od nervoze živih lica
Dele me još dva-tri sata; zora vreba.
U svom gradu, u svom stanu – izbeglica;
Sa gnušanjem pamtim vodu, ukus hleba.
Svetla strele oči bodu, izmaglica
Meni prija, al’ je nema; vazduh čist je.
Šuštim. Oštra grebe pendžerska ivica.
Napolju sam, i ja; motri me zlo lisje.
Pesma o tome
Barke vezuje čamdžija. Mesečina
Zene rije, trn; noć mirna biti neće.
Na drugoj obali – brda zla; grbina
Ceri se iz tmine bahato, preteće.
Voda je godina ovih odnela sve
Drage mu čamce, drvene Titanike.
Imena im pamti i boju, drugo ne,
Ostadoše vlažne tek, zgužvane slike.
I baš kad priđe barci što podalje bi,
Snenu da je skrasi u nemirnu luku,
Digoše se vali, ona se otkači,
Kao riba zlatna klisnu mu iz ruku.
Mramorne cipele
Čujem samo nebo. Kad zagrmi, mislim:
Hvala Bogu, najzad nas dvoje se stisli,
U ognju vremena pronalazimo dah;
Nijedan sud strašni u oči da gleda,
I nijedna kaplja da ne curne meda –
Mi ljubimo prah.
Gde smo nekad bili, sad spomenik stoji,
U večnosti némi gledamo se milo.
Čovek prođe smrknut, pseto pišne, čilo;
Za mramorne tvoje cipele se bojim.
Životinje
Tamo gde je počelo, tamo se svrši;
Na brdu žuta kuća, bombe padahu.
Tela se zbližiše, tome se nadahu.
Spojiše se onda, gromko, da sve pršti.
Rodilo se čedo, nemirno a ćuti.
Barut u fioci, cevi uglancane.
Jedno drugom vraća ukradene dane.
Na glavi je kruna, u glavi se muti.
Svako sanja sâm, dva bića san ne stapa,
Ni trk beslovesan ni sigurnost štapa;
Niotkuda došli, nikud svak se vraća.
Gosti mi smo vedri koji tugu slute,
S osmehom kidamo negve čulne, krute –
Gle: četiri noge, a svaka je kraća.
Više o stvaralaštvu Vladimira D. Jankovića možete saznati u intervjuu koji je Tvoj Magazin priredio sa ovim svestranim prevodiocem i umetnikom – poezija je samo jedan od načina kojim on ispoljava svoju kreativnost.
2 Comments
Aleksandra Đorđević
Moji favoriti: Progonstvo i Mramorne cipele. Lepe su.
tvojmagazin
Imamo isti ukus 😉