Kontrabas srce gudi labudovu pesmu

Gudiš mi na levom ramenu tako da ne mogu da te se otresem.

Violina nikada nije bila moj omiljeni instrument.

Moje srce nije violina. Pre bi se reklo da je kontrabas.

Zbog tebe na mome levom ramenu dobijam potrebu da tonem u san iz kog se nikada neću probuditi.

Senka se kida od mene i zvoni za uzbunu.

Sve moje želje zgusle su se u jednu trubu koja oglašava kraj.

Neka mi trube odsviraju poslednju – labudovu pesmu – pa da ponovo mogu da skočim u život koji se pomalja iza sledećeg dana!

Činilo mi se, zbog tebe na mome levom ramenu, da se svakoga dana ponovo rađam i umirem.

Ti na mome levom ramenu bio si mi i otac i majka, i kum i brat, i andjeo i demon – ništa i sve …!

Ko si, kad bih samo mogla da naslutim?

Zašto si na mome levom ramenu?

Zašto nisi u oku ili u srcu?

Zašto si na mome levom ramenu ugnjezdio svoje zvuke?

Zašto me tvoja violina proganja?

Hoćemo li ikada zasvirati u harmoniji?

Kada bi moje kontrabas srce bilo u saglasju sa željama koje trube, onda bi violina na mom levom ramenu, umesto zvuka, bila slika koja ne bledi.

P.S. Priča je nastala na radionici kreativnog pisanja koju smo održali u Modernoj galeriji u Lazarevcu, okruženi slikama velikih umetnika.

U pitanju je delo Aleksandra Lukovića Lukijana ,,San” iz 1993. godine, koje pripada kolekciji ,,Savremenici”, a priča je rezultat moje trenutne impresije o slici.