Predavanje u Subotici
INTERVJUI,  MISLITE O TOME,  MOTIVACIJA

Prof. dr Rajna Dragićević: ,,Neobičan je most koji vezuje studente i mene”

Da li znate šta se nalazi iza svakog intervjua?

Kada se razgrnu slojevi dužnosti, ukoliko ste novinar; ili, pak, kada se obave opsežne pripreme, formulisanje pitanja i uspostavljanje komunikacije sa sagovornikom, ukoliko ste samostalni u izboru i ako ste profesionalac, tada iza svakog razgovora ostane ,,prvi impuls” zbog koga je taj intervju i započeo – a to je emocija.

Intervjui su, najčešće, odgovori na stvarnost – tada se iza njih nalazi radoznalost. Ponekad se iza intervjua krije obostrani interes. Nažalost, najređi su oni intervjui koji proizilaze iz poštovanja.

Iza ovog intervjua stoje poštovanje i divljenje bivše studentkinje prema svojoj profesorki.

Kada posle petnaest ili više godina nečije ime, uticaj i lekcije ostanu u vašem biću, najmanje što možete učiniti jeste da se te osobe sećate i da pronosite priču o njoj tako da se vaš glas što dalje čuje.

Za moje kolege, srbiste, biće dovoljno da navedem njeno ime – prof. dr Rajna Dragićević.

Svi ostali, ništa manje dragi čitaoci, dozvolite da vam predstavim profesorku koja ima toliko toga da nam kaže i da nas nauči.

Ko je prof. dr Rajna Dragićević?

Prof. dr Rajna Dragićević je redovna profesorka Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ona na osnovnim, master i doktorskim studijama predaje Leksikologiju, Leksikografiju i Leksiku srpskog jezika. Bavi se još i tvorbom reči, kao i lingvokulturologijom srpskog jezika.

  • Autor je više od 250 naučnih, stručnih radova i prikaza, nekoliko udžbenika iz gramatike srpskog jezika za osnovnu školu, kao i mnogobrojnih monografija.
  • Takođe, koautor je četiri rečnika i urednik kolektivnih monografija i zbornika radova.
  • Član je mnogih naučnih organizacija i uređivačkih odbora stručnih časopisa.
  • Učesnik je projekata koji se sprovode pod pokroviteljstvom Matice srpske i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
  • Predsednik je Saveza slavističkih društava Srbije.
  • Jedan je od organizatora Međunarodnog kongresa slavista i izložbe ,,Srpska leksikografija od Vuka do danas”.
  • Od 2017. do 2019. godine je bila upravnik Katedre za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Predavanje u Društvu mladih slavista
Foto: Društvo mladih slavista

Osim što je stručnošću i zalaganjem uticala na generacije studenata, profesorka Rajna je neko ko je postao uzor celokupnom svojom ličnošću.

Kao dama prefinjenog stila, odiše gospodstvenošću, nasuprot današnjem trendu da žena treba da bude ogoljena – u svakom smislu te reči.

Kao profesionalac, vrednuje i svoje i tuđe vreme. Dogovarajući se za intervju, komunicirale smo sa vrlo malo reči i sa mnogo razumevanja. Predusretljivost sa kojom pristupa sagovornicima je odraz ostvarene osobe.

Kao profesor, ne zauzima poze kojima mnogi predavači pribegavaju da bi ostvarili dobar odnos sa svojim učenicima ili studentima. Njoj nisu potrebne poze ,,profesora-drugara” ili ,,profesora-autoriteta”. Ona je ,,rođeni profesor” – blagost u glasu, autoritet u stavu, prirodnost u ophođenju i strastvenost u radu čine je predavačem za koga možemo reći da se profesurom bavi na uzvišen način – onako kako su to činili Aristotel i Kosta Vujić.

Ipak, šira javnost je za profesorku Rajnu Dragićević saznala tek 2013. godine kada je održala legendarni govor svojim studentima na apsolventskoj večeri.

Iako nije bio namenjen javnosti, govor je snažno odjeknuo u medijima, kako u Srbiji, tako i u regionu.


Otvaranje izložbe srpskih rečnika u Brčkom
Foto: Kulturni centar, Brčko

Od dvadeste do tridesete treba preleteti najveće daljine

TVOJ MAGAZIN: Kada ste 2013. godine dospeli u žižu javnosti zbog govora koji ste održali svojim studentima na apsolventskoj večeri, jedan od povoda za Vaše istupanje je bilo odlaganje male mature zbog ukradenih testova. Sada, kada pravimo ovaj intervju, u našoj stvarnosti se odigrava drugačiji scenario – na snazi su postizolacijska atmosfera, predizborna kampanja, onlajn nastava i diskutabilno spaljivanje diplome. Uzevši u obzir novonastale okolnosti, na koji način biste se, ovog trenutka, obratili svojim studentima?

Naveli ste brojna uzbuđenja naše „nove normalnosti“, koja nas teraju da se prilagođavamo, da pravimo kompromise, i da, uglavnom, trpimo. Svi ti udari na svakidašnjicu pomeraju fokus mladim ljudima sa najvažnijih životnih dužnosti na pitanja preživljavanja sadašnjice. Umesto da misle na budućnost, oni su usredsređeni na ovo teško DANAS, koje nikako da savladamo, izravnamo, smekšamo i krenemo ka SUTRA. A mladi moraju da misle na sutra. Ponovila bih svojim studentima ono što im često govorim – najvažnije godine u životu pojedinca su one između dvadesete i tridesete.

Nijedan dan u toj deceniji ne bi smeo biti izgubljen.

Do tridesete treba završiti školovanje, izabrati odgovarajućeg partnera, dobiti decu… Sve se to može i odložiti, ako smo spremni na rizik, jer je uslovljeno i biološkim zakonitostima. Često se setim profesorke koja mi je u Trinaestoj gimnaziji predavala Logiku i koja nam je, kada se rastajala s nama, tada maturantima, rekla kako treba duboko da udahnemo, zadržimo vazduh u ustima i da ga izdahnemo tek kada napunimo trideset godina. Od dvadeste do tridesete treba preleteti najveće daljine. Mladi ljudi moraju pronaći snage u sebi da im nemirna sadašnjost ne bude opravdanje za zanemarivanje obaveza koje im rešavaju budućnost. To nimalo nije lako, ali ih treba ohrabriti, možda i naučiti, da žive na dva talasa – ovom vidljivom, ispunjenom dnevnim trivijalnostima i onom nevidljivom, koji će im doneti stabilnost i spokoj u budućnosti.

Život ispunjen dobro plaćenom prazninom

TVOJ MAGAZIN: Pre dve godine ste nam skrenuli pažnju na činjenicu da se sve manje učenika odlučuje da upiše srpski jezik. Tada je, u prvom upisnom roku, od 120 mesta upisano samo 53 studenta na Katedru za srpski jezik. Da li se taj negativni trend nastavio i šta nam on govori o našem obrazovnom sistemu, mladima i stanju u kom se kompletno društvo nalazi?

Uspeli smo da ubedimo decu da je moguće biti srećan ako radiš posao koji te uopšte ne privlači, samo ako je dobro plaćen. Ne mogu ni da zamislim kakav je to život ispunjen dobro plaćenom prazninom (bar) osam sati dnevno. U tako postavljenom sistemu vrednosti teško je idealima motivisati mlade ljude, a jedan od najvažnijih ideala bio bi dužnost da negujemo identitetske nauke (srpski jezik, književnost, istorija, kultura), koje niko tako kompetentno kao mi ne može obavljati. Svi se zanimamo za ta pitanja, što najbolje dokazuje brojnost reakcija čitalaca na novinske članke posvećene srpskom jeziku, ali nismo spremni da sistemski unapredimo identitetske nauke. Polako gubimo tu bitku i dok se bavimo biznisom, marketingom, pi-arom i menadžmentom, srpski jezik, istoriju i kulturu prepuštamo drugim narodima nemoćno posmatrajući kako naše biće tumače, prekrajaju i nazivaju onako kako im je potrebno. Žao mi je što moram da podsećam svoje studente, pa i da ih ubeđujem, da treba da budu ponosni na sebe i na nauku koju su izabrali.

Čim iz učionice izađu na ulicu, sve oko njih poziva ih da se uvere kako se sreća kupuje novcem.

Rajna Dragićević

Na putu za Tršić sa Vesnom, Bojanom, Milicom, Jelisavetom i Nevenom, studentkinjama Grupe za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu
Foto: privatna arhiva

Koliko god da stručnjaka za srpski jezik ima, nikada ih nije dovoljno

TVOJ MAGAZIN: Mladi ljudi koji završe književnost prodaju knjige u knjižarama, a oni koji završe srpski jezik, rade kao ,,večite zamene u školama”, pišu za tabloide ili se bave nekim potpuno nesrodnim poslovima. Zašto nas školuju ako im nismo potrebni? Ko treba da sedne i da proceni koliko ovoj zemlji, zaista, treba profesora srpskog jezika i kniiževnosti? Postoje li određeni odbori, komisije ili tela koji se time bave? U čijoj smo nadležnosti?

Nije tačno da našem društvu nisu potrebni stručnjaci za srpski jezik i književnost. Kada bi  izdavačke kuće i svi mediji bili obavezni da imaju lektore i kada bi se zakonski uredilo da svaki tekst pre objavljivanja mora biti lektorisan, svi naši studenti bili bi zaposleni. Da i ne govorim o potrebi da se na sve fakultete uvede praktičan kurs iz jezičke kulture i da se uveća broj časova srpskog jezika u školama. Bilo bi dovoljno da se uvedu izborni predmeti, kao što bi, na primer, bili kursevi posvećeni kreativnom pisanju, jeziku književnih dela iz školske lektire, pravopisu, bogaćenju leksičkog fonda itd. Pretpostavljam da neki ugledni strani pisci ne bi dopustili da se u Srbiji objavljuju prevodi njihovih dela kada bi znali koliko su neki prevodi izgubili na kvalitetu samo zato što nisu lektorisani.

Bahati  državni službenici nisu spremni da razumeju da je jezik osetljiva, iznijansirana tvorevina, koja traži negu, usavršavanje, pažljivo preciziranje, vaganje sredstava.

Nije stvar samo u tome da li ćemo neku reč napisati spojeno ili rastavljeno, velikim ili malim početnim slovom, već da li je poruka precizno prenesena. Poznato je da smisao poruke ponekad zavisi čak i od rasporeda zareza, da ne govorimo o značaju izbora reči ili odgovarajuće konstrukcije. Srpski jezik obiluje sinonimijom na gramatičkom i semantičkom planu, ali to nije izazvano suvišnim gomilanjem jezičkih sredstava, već potrebom da se jezički izraz precizira. Jedinice se mogu zamenjivati jedna drugom (prefiksi i sufiksi, glagolski oblici, predloško-padeške konstrukcije, padeži, reči, rečenice, delovi rečenice), ali svaka od postojećih mogućnosti nudi suptilno razlikovanje smisla poruke. Učenike, studente, novinare, pisce, diplomate, naučnike treba naučiti tom finom jezičkom nijansiranju za koje se ne mogu pronaći uputstva u priručnicima. U sticanju iznijansiranog jezičkog izražavanja, pa i u osvešćivanju značaja takvog izražavanja, mogu pomoći samo stručnjaci za srpski jezik. Koliko god da nas ima, nikada nas nije dovoljno.


Otvaranje izložbe srpskih rečnika u Brčkom. Ispred gradskog kulturnog centra
Foto: Kulturni centar Brčko

Kukolj je, ipak, vidljiv i u moru žita

TVOJ MAGAZIN: Još uvek nas opominju reči iz Vašeg govora da se lekarom, sudijom ili profesorom niko ne može samoprozvati. Ipak, svedoci smo toga da se doktorom nauka mogu samoproglašavati. Od visokog obrazovanja je načinjen biznis. Šta Vam govori vaše iskustvo – mogu li talenat, znanje i trud prevazići prepreke i izboriti se za svoje mesto?

U poslednje vreme ima rezultata u raskrinkavanju i javnom sramoćenju nekih lažnih nosilaca doktorskih diploma. Nadam se da je to opomena bar za još neke javne ličnosti koje misle da im sve pripada, pa i titula doktora nauka. Još dublje se nadam da je to opomena i za moje kolege – univerzitetske profesore, koji su ponekad bili spremni da na tako sraman način zloupotrebe svoj položaj. Zanimljivo je, da i to dodam, kako se sumnjivi kandidati i njihovi mentori nepogrešivo pronalaze. Ipak, većina univerzitetskih profesora profesionalno i časno obavlja svoju dužnost, kao što i mnogi doktorandi pošteno i marljivo rade na svojim doktoratima.

Možda nekome to ništa ne znači, ali mene teši činjenica da u našem akademskom svetu, svi nepogrešivo znamo ko je ko – ko je ,,profesor”, ko profesor, a ko Profesor, ko je ,,student”, ko student, a ko Student.

Za doktore nauka ima mesta u naučnim institucijama, a ,,doktore” zapošljavaju samo ,,naučne institucije”. Naravno da nadležni treba da ukinu i samu mogućnost upotrebe navodnika koje s razlogom dodajemo nekim osobama i institucijama, ali dok se to ne desi, moraćemo i na univerzitet da gledamo na isti način kao i na sve ostale sfere u društvu – postoje prave i lažne vesti, pravi i lažni novinari, pisci, taksisti, lekari, psihoterapeuti. Ako sami ne možemo da odredimo ko je ko u drugoj struci, dovoljno je da pitamo one iz struke, jer je njima sve kristalno jasno. Iako je ambijent u kojem živimo poražavajuće nezdrav, dobro je što je kukolj, ipak, vidljiv i u moru žita.

Živimo u državi snažnih pojedinaca

TVOJ MAGAZIN: Osim odgovornosti za činjenje, odrasla misleća osoba snosi odgovornost za nečinjenje i pristajanje. Vi ste reagovali kada je trebalo. Zašto to ne čine i ostali? Kako ocenjujete ulogu poštenih ljudi u našoj zemlji – treba li da budu društveno angažovaniji ili da gledaju svoja posla? Neprevaziđeni Ivo Andrić je u pripoveci ,,Svadba” napisao: „Božje proviđenje, koje budno bdi nad ovom zemljom i ljudskim sudbinama, zaklopi oči svakih sto godina, otprilike, na nekoliko trenutaka, koji za nas smrtne znače nekoliko godina. I tada sve na ovom svetu krene naopako. Zli zavladaju, a dobri im se pokore, nevaljali i maloumni progovore, a čestiti i mudri umuknu, pravoverni izgube nadu i pravac u životu“. Jesmo li se svojim nečinjenjem prepustili fatalističkom stavu da nam sudbine zavise od nekog drugog, a ne od nas samih? Može li se reći da izuzetni žive među nama, samo su se pritajili?

Najviše poverenja ulivaju mi ljudi čije biografije služe za primer i koji svojim delima i činjenjem u vlastitom životu ukazuju na vrednosti u koje veruju. Mnogo puta sam se nalazila u situacijama kada između dve opcije ne mogu da se odlučim ni za jednu, a još manje da se angažujem i podržim neku od njih jer nijednu ne reprezentuju ljudi kojima se može verovati. U urušenom društvu sve je više takvih izbora, na svim nivoima, u kojima nije moguće izabrati stranu. I to može biti razlog zbog kojeg mnogi i ne učestvuju, a ne samo zato što su nezainteresovani i ,,gledaju svoja posla.” Što je društvo nezdravije, sve je manje mogućnosti za izlečenje jer su i opcije koje nam se preporučuju za izlaz sve sličnije jedna drugoj. Što dublje tonemo, sve nam je teže da isplivamo.

Živimo u državi snažnih pojedinaca, koji često, sasvim usamljeni ili uz podršku malobrojnih pristalica, iskreno zastupaju ispravne ideje, a veru u njih pokazuju ličnim životnim izborima. Ne smatram da svako javno angažovanje PROTIV ima težinu.

Značajno je angažovanje samo onih koji svojim životom pokazuju kako izgleda njihovo ZA i koji odlučno i stalno žive u skladu sa svojim ZA.

Ako je u nekim slučajevima teško podržati bilo koju od postojećih opcija, mogli biste postaviti pitanje zbog čega ti snažni, ispravni pojedinci ne postanu vođe otpora. Da li je u pitanju strah ili nešto drugo? Postoji više mogućih odgovora, a jedan od njih je ovaj – posvetiti se borbi protiv stanja u društvu, u struci, u nekoj instituciji znači dati se tome u potpunosti, jer pošten čovek, koji je naučio da se daje onome čemu se posvetio, drugačije i ne može. A ako se tome posveti, to znači da treba da zanemari svoju struku. Zar pravi stručnjak ima na to pravo? Od najboljih ljudi očekujem da su najbolji u onome čime se bave. Od univerzitetskog profesora, naročito na Beogradskom univerzitetu, očekujem da bude jedan od najvećih stručnjaka za svoju oblast u Srbiji. Zar takvog čoveka treba odvojiti od nauke i ubaciti ga u skupštinski ring da se nadmeće sa zvezdama rijalitija, lažnim doktorima i ostalim istaknutim političkim predstavnicima?

Svako ko zaista ima profesiju, koju je srcem birao, ne odustaje od nje dok diše.

To, ipak, ne znači da treba da bude neangažovan. Na pitanja koja mu postavljaju studenti, novinari, prijatelji, javnost dužan je da daje odgovore.


Sa studentkinjama srpskog jezika ispred Muzeja jezika i pisma u Tršiću
Foto: privatna arhiva

Primitivizam i surovost vladaju u našem javnom diskursu

TVOJ MAGAZIN: Koju ocenu dajete javnom diskursu u Srbiji – sa posebnim osvrtom na politički; zatim, onaj kojim se koriste voditelji, spikeri i novinari; kao i onaj koji možemo čuti u novim muzičkim žanrovima; ili, pak, onaj koji nam se nudi u humorističkim programima u okviru kojih se određeni dijalekti srpskog jezika, kao što je kosovsko-resavski, koriste u cilju ruganja i banalizovanja? Ima li na našoj javnoj sceni svetlih primera?

Ćevap poslanici, džuboks vojvoda, bikini sudija, čomićoidno kretanje, sendvičarski retard, brutalno telo, šok otkriće, šok prepiska, šok detalj, fašistoidni „Pečat“, Bane Bumbar opozicija, Narko-Sergej, Dođi vamo smradu jedan! Narod će da ti sudi, ološu! Drolja, šoder, ološ, fuksa! O lažovu, jednom krivotvoritelju, opskurnom i stupidnom tipu. O najnižem soju stupidnog intriganta. ( prim.aut. profesorka je navela primere zabeležene ili izgovorene u javnom diskursu u Srbiji).

TVOJ MAGAZIN: Da li ste aktivni na društvenim mrežama ili svojim odsustvom na njima štitite privatnost?

Nisam aktivna na društvenim mrežama, ne zato što štitim privatnost, već da bih se sklonila od primitivizma i surovosti koja vlada u našem javnom diskursu. Nemam šta da dodam.

Odnos države prema kulturi je ponižavajuć

TVOJ MAGAZIN: Vaš kolega, profesor Aleksandar Jerkov, rekao je u jednom intervjuu: ,,Kultura se brani u školama, medijima i bibliotekama”. Ipak, njegove reči, nažalost, zvuče utopijski ako uzmemo u obzir činjenicu da su sredstva u budžetu Ministarstva kulture za 2020. godinu prvobitno umanjena za 20 odsto, da bi, naknadno, rebalansom budžeta Republike Srbije, sektoru kulture bila ukinuta sva namenjena sredstva, a godišnji konkursi poništeni. Kako se boriti sa tim? Možete li nam reći kakva je situacija sa projektima koji se tiču unapređenja srpskog jezika?

Odnos države prema kulturi je ponižavajuć, pa nam preostaje da se sami nekako snalazimo. Navešću nekoliko primera iz ličnog iskustva. Pošto mislim da je zadatak univerzitetskog vaspitanja, između ostalog, i da u studente usađuje osećanje odgovornosti za struku kojom će se baviti, u poslednje vreme pokušavam da podstaknem studente da se uključe u javni i kulturni život na polju najšire shvaćene brige o srpskom jeziku. Pre nekoliko godina, moji doktorandi su u Politici objavljivali kratke, prilagođene odlomke iz svojih doktorata, koji nose određene pouke, korisne i za širu publiku. U godini jubileja Vukovog Rječnika, na poziv Dajane Đedović iz lozničkog Centra za kulturu, grupa mojih studentkinja i ja, na jedan malo drugačiji način, u Tršiću smo držale predavanja o Vukovom Rječniku. Na predlog moje koleginice i prijateljice Vesne Lompar, pre nekoliko meseci angažovale smo zainteresovane studente da na društvenim mrežama pronalaze jezičke nedoumice o kojima se najviše raspravlja i da pripreme predavanja o tome. Izlaganja su, zatim, u SKC-u, držali studentima drugih fakulteta, ali i svima koji su zainteresovani. Epidemija je, nažalost, prekinula taj ciklus, ali nastavićemo ga. Lepo je bilo sedeti u sali Studentskog kulturnog centra, prepunoj studenata okupljenih oko nekih gramatičkih i semantičkih nedoumica srpskog jezika. Posle predavanja razvila se i živa diskusija. Osećala se neka dobra energija, koja, očigledno, postoji u mladim ljudima, samo je treba pokrenuti.

Spominjem sve ove manifestacije zbog toga što one ne koštaju, a mogu da razbude javni život.

Veliki i važni projekti ne mogu se, ipak, ostvariti bez novca. Opet ću navesti primer iz svog vidokruga. U Matici srpskoj, započeta je izrada rečnika srpskog jezika. Ideja je da to bude moderan rečnik od oko 150.000 reči, koji će imati i elektronsku i štampanu formu i u kojem će biti obrađen srpski jezik druge polovine XX i prvih decenija XXI veka. Izabrana sam za rukovodioca tog projekta, a sve što isplaniram neostvarivo je i pored pune moralne podrške Matice srpske jer novca za izradu tog rečnika nema, a projekat je vrlo skup, naročito ako želimo da brzo dobijemo rečnik onakav kakav zaslužujemo u XXI veku.


Sa studentkinjama srpskog jezika Vukovim putem od njegove kuće ka manastiru Tronoša
Foto: privatna arhiva

Izolacija me je poništavala kao ljudsko biće, ali mi je i omogućila da provodim vreme onako kako najviše volim

TVOJ MAGAZIN: Kako Vam je pala izolacija?

Za vreme izolacije mešala su mi se dva sasvim suprotna osećanja i stanja – potpuna nesloboda napolju i kreativna, prvi put doživljena, samoizolacijska sloboda, dok sam bila u stanu. Maska, rukavice, redovi ispred prodavnica, iscrtane putanje kojima nam je u prodavnicama bio označen smer kretanja, obeleženi punktovi na kojima smemo da stojimo, nedostatak vazduha ispod prekrivenog lica – sve me je to poništavalo kao ljudsko biće. Kod kuće sam, međutim, uživala čitajući knjige za koje do sada nisam imala vremena i pišući radove o temama koje me posebno zanimaju. Napisala sam, na primer, rad o tome kako zamišljam idealan rečnik savremenog srpskog jezika, želeći da pokažem kakav rečnik nam je potreban i zašto je važno da država pomogne Matici srpskoj da uključi što više srbista u taj posao. Posebno zadovoljstvo sam sebi priredila čitajući i upoređujući rečnike srednjovekovnih, narodnih mera ruskog i srpskog naroda. Sada pišem rad o tome. Intrigiraju me neprecizne, ali ipak funkcionalne mere kojim je narod merio dubine, daljine, količine, vremenska rastojanja, a kao glavni instrument koristio je svoje telo. I danas ćemo reći da je neko za glavu viši od nekog drugog, da je progutao šaku bombona ili da ni za dlaku ne odstupa od svojih principa. Pažnju mi, međutim, privlače neobične mere, kao što je ruski окрик, koji je u davnoj prošlosti predstavljao meru za dužinu puta jednaku rastojanju na kojem se može čuti čovekov glas. Seljaci su na Uralu mogli reći da su dva okrika udaljeni od kuće, a Srbi su veličinu livade merili brojem kosaca koji je mogu pokositi za jedan dan. U starim spomenicima ostalo je, na primer, zabeleženo da je neko u nasledstvo dobio livadu od 80 kosaca. Nisam ni slutila koliko je zanimljivo čovekovo preslikavanje samog sebe na svet izvan sebe.

Izolacija mi je na upravo opisani način omogućila da provodim vreme onako kako najviše volim.

Posle svakog dobro primljenog predavanja osetim da za nas ima nade

TVOJ MAGAZIN: Kada Vas vaši studenti čine ponosnom?

Ponosim se svojim studentima i zbog same činjenice što su odlučili da studiraju srpski jezik, i pored toga što su znali da ih čeka težak rad, a neizvesna budućnost kada dobiju diplomu. Neobičan je most koji vezuje studente i mene – vezuju nas razgovori o apstraktnom svetu leksičkog značenja. Ponosna sam kada osetim da je u njima, uprkos stvarnosti sačinjenoj od rijalitijija i silikona, sačuvano ono nešto što im raspaljuje strast da zajedno sa mnom razgrću nivoe složene tvorevine koja se zove značenje i koja se prostire negde između jezika, mišljenja i stvarnosti, ne izjednačavajući se ni sa jednom od tih pojava, ali zalazeći u svaku od njih. Neprocenjivo je kada osetim da su se neki od njih istinski zainteresovali za leksičku semantiku i da su utonuli u svet nevidljivih intelektualnih tvorevina, dok oko nas teče stvarnost u kojoj je sve na prodaju, u kojoj se vrednuje samo forma, a do sadržaja se ne dospeva i gde pitanja o kojima razgovaramo na predavanjima nemaju nikakvu vrednost jer se ne mogu ni kupiti ni prodati. Ponosna sam kad osetim da žele da misle, kada postavljaju pitanja, kada se trude da napišu kreativan domaći zadatak, da saznaju više, kada pokažu da su sposobni da ignorišu materijalni spoljašnji svet i da razvijaju svoj unutrašnji, duhovni život. Posle svakog dobro primljenog predavanja osetim da za nas ima nade.

Otvaranje izložbe o srpskim rečnicima u Tršiću
Foto: Centar “Vuk Karadžić”, Tršić

Principi su principi u svim vekovima i na svim meridijanima

TVOJ MAGAZIN: Da li su mladima danas potrebniji uzori ili kritičari? Ko ima pravo da ih kritikuje, a, sa druge strane, koje osobe bi im mogle poslužiti kao uzori?

Kada se pokrene razgovor o ličnostima koje treba da budu uzor mladima, obično se naglašava da to treba da budu uspešni umetnici, sportisti, naučnici, a ne estradne ličnosti i biznismeni. Rekla bih da je to prilično demotivišuće jer mladi znaju da je među njima malo onih koji mogu da dostignu vrhunske pojedince.

Čini mi se da kod mladih treba negovati poštovanje prema najbližem okruženju, pre svega, prema porodici.

Svako od nas u porodici ima izuzetne ličnosti, koje, možda, nisu ostavile trag u široj zajednici, ali su svojim osobinama, vrednostima, karakterom pokazale da zaslužuju poštovanje. Na njih treba da se ugledamo i da ih ne zaboravimo. Sve više uviđam da samo povratak u porodičnu, a zatim i nacionalnu istoriju može pomoći da ponovo uspostavimo pravi sistem vrednosti koji smo izgubili tokom druge polovine XX veka. Vekovima smo živeli časno baš zato što nije bilo interneta i diktata estrade i rijalitija, već je narod, naročito po selima, gledao svoje roditelje, babe i dede, komšije i prijatelje i ugledao se na njih. Isti principi koji su vodili naše roditelje i pretke mogu se primeniti i na XXI vek, jer principi su principi u svim vekovima i na svim meridijanima.

U duhovnim i energetskim dodirima krije se lepota nastavničkog poziva

TVOJ MAGAZIN: Dositej Obradović je govorio: ,,Nauči drugog, to ti je velika zadužbina”. Da li se u njegovim rečima krije suština nastavničkog poziva?

U stvari, ne bih rekla da je učenje najvažnije, već razmena sa učenicima onog najsuptilnijeg – intelektualnog, ali i energetskog, pa čak i emocionalnog. Zainteresovani slušaoci podižu predavača, otvaraju neka skrovišta u njegovom duhu, za koje ni on sam nije znao da postoje, a predavač, nadahnut tim dosegnutim duhovnim daljinama, obilato uzvraća slušaocima istom merom. 

U tim duhovnim i energetskim dodirima krije se lepota nastavničkog poziva, a ne u pukom prenošenju znanja.

Vreme je pokazalo da je profesorka bila u pravu

Ako nas je u prvoj polovini 20. veka moralno uzdizao govor majora Dragutina Gavrilovića iz 1915. godine, a u drugoj polovini 20. veka govor profesora kragujevačke gimnazije Miloja Pavlovića iz 1941. godine, s pravom možemo reći da je početkom 21. veka profesorka Rajna Dragićević ta koja nam drži lekcije iz etike. Zamoliću vas da ponovo pročitate njen govor apsolventima iz 2013. godine – onda kada ga pročitate, shvatićete – vreme je pokazalo da je profesorka bila u pravu.

4 0 komentara

  • Emili

    Slučajno sam naišla na ovaj tekst i oduševila se. Odavno nisam pročitala ništa lepše. Imala sam čast da mi je u drugom razredu Filološke gimnazije predavala profesorka Rajna Dragićević. Izuzetan predavač, divna i prijatna osoba, lepo odevena i potpuno drugačija od svih ostalih profesora. Nikad neću zaboraviti kako je reagovala svaki put kada bi zvonce oglasilo kraj časa. Pogledala bi na sat i rekla:” Već je kraj časa”. Imala sam utisak da je imala još puno toga da kaže, a da je kraj časa omeo u tome. I dan danas se rado sećam profesorke i njenih predavanja. Blago studentima kojima predaje.

    • tvojmagazin

      Draga Emili,
      Mnogo ti hvala! Bila sam profesorkin student, a kada sam došla u priliku da radim intervjue sa osobama koje sama odaberem jer cenim njihov rad, ona je bila prva na listi. I pored mnogo profesora koji su mi predavali, nje se, zaista, uvek rado sećam. Toliko smo lepo sarađivale, da se iz naše saradnje ,,rodio” ovaj nadasve iskren i nadahnut intervju. Drago mi je što je došao do tebe!

      • Emili

        Nema na čemu. Intervju sa profesorkom mi je ulepšao dan, a Vi ste ga maestralno uradili. Vidi se da ga je radila obrazovana, elokventna osoba, koja se sa puno poštovanja ophodi prema sagovorniku. Bilo bi lepo da novinari uče od Vas.

        • tvojmagazin

          Draga Emili, izvini što kasnim sa odgovorom. Tvoje reči mi daju ogroman podstrek. Hvala ti na svakom minutu koji si izdvojila da pročitaš intervju i da ga prokomentarišeš. Čast mi je što moj blog ima takvog čitaoca! Srdačan pozdrav, Snežana.