(RE)KREATIVNO,  PISAC IZ PRIKRAJKA,  PISANJE

Ljubav je da se pokaže

Beograd, autobuska linija ko zna koja.

Dupli autobus je prepun putnika čija se ljudskost topi na 40 stepeni.

S obzirom na to da su prepodnevni sati, u autobusu se mogu videti uglavnom stariji ili sredovečni gradski ljudi, koje je već pregazilo vreme i oblikovalo iskustvo.

Ništa ih više ne može dotaći. Nema tog alarma koji bi njih mogao probuditi.

Tu je prozor kao spas za prazne poglede i paklene vrućine. Njihovi pogledi su usmereni u neodređenu tačku, kao da je tih nekoliko minuta vožnje jedino vreme koje odvoje za sebe – bez želje da pogledaju u saputnike i bez želje za slučajnim dodirom.

Jer, kada dođe tražena stanica nastaju realnost, život, grad i nemir.

Autobusi su postali moderno utočište. Majstore, samo vozi i ništa ne pitaj!

Na stanici kod VMA, druga vrata autobusa se otvaraju i on ulazi.

Dečak kao i svaki drugi, barem na prvi pogled.

Desetak mu je godina, u bermudama i sa kačketom na glavi, malo tamnijeg tena… Prćast nos i krupne oči odaju u njemu nevinost i lepotu deteta.

Ipak, izdvaja ga ozbiljan izraz na licu, duboki udah i šake koje trlja jednu od drugu, pa ih odlučno stavlja između nogu i saginje glavu ka podu. Koncentriše se.

Tu je već ozbiljno privukao pažnju usnulih putnika.

Zašto jedan dečak, koji bi trebalo da je na raspustu, u društvu drugara ili roditelja, u parku ili na fudbalskom terenu, ulazi u autobus sa takvom rešenošću?

Šta ga muči?

Za šta se tako ritualno priprema?

Pixabay

Prazni pogledi gledaju u njega i čekaju da se desi nešto, što struji u vazduhu, od momenta od kada se priključio vožnji.

Odjednom, mali se ispravlja i iz njegovog grla počinju da izlaze melodije kakve možete čuti samo od slavuja.

Usredsređen na svoj posao, zagledan u daljinu kao da se nekome dalekom i važnom obraća, bez pokretanja tela, ali sa izražajnim licem, on peva.

Repertoar mu je uobičajen – može se svakodnevno čuti na radijima, slavljima ili ulicama – ali je izvođenje tih pesama oplemenjeno.

Glas, u neku ruku, nežan, mali i dečiji, ali opet jak, prodoran, vibrirajući i zreo.

Toplota postaje toplina. Praznina postaje smisao. Pogledi postaju osmesi, a ravnodušnost postaje radoznalost. Putnici postaju saputnici.

Uz začuđenost i zapitanost šta se to dešava, putnici postaju saputnici. Gledaju jedni u druge i pitaju jedni druge.

Objekti posmatranja više nisu zamišljene tačke u daljini, izvan autobuskih prozora, već ljudska lica.

Tišina koja distancira strance, sada postaje govor upućen drugom ljudskom biću.

Ko je taj mali? Šta se to dešava? Ko to tamo peva?

Noge se krišom pomeraju, ruke se zaustavljaju da ne pođu same u veselje, u život.

Osmesi preplavljuju lica.

Pixabay

Saznanje koje raduje – ljudi su lepi kada se osmehuju, ljudi su lepi bez obzira na godine, ljudi mogu biti lepi i na vrućini, ljudi mogu biti lepi i u autobusu… Ljudi su lepi!

Sa spoznajom o onome što se u tom trenutku dešava, putnici se, jedan za drugim, pomeraju iz prvobitnih položaja i meškolje se. Ruke same kreću ka novčanicima. Ali, stoj…!

Niko ne sme prvi da svom malom pevaču ponudi novac. Ne žele da ga uvrede i ne žele da ta lepota, koja isijava iz njega, prestane.

On i dalje pošteno radi svoj posao, nesvestan reakcija koje je izazvao.

Ne ulaguje se, ne prosi, ne moli i ne traži. On svakim svojim pokretom daje i pruža.

Ono što im on daje nije pesma, već su to ljubav, lepota i dobrota.

On im pruža otrežnjenje, povratak u biće i približavanje čoveka čoveku.

Svako želi da ga dodirne, da mu čestita, da mu se zahvali.

Svako želi da ga nagradi.

Pixabay

Iskusnim okom malog – velikog čoveka, svestan da je probudio usnuli grad i napunio srca putnika, on prestaje da peva, skida kačket sa glave i odlazi na početak autobusa.

Sa kačketom u ruci, koja nije ispružena kao da traži i prosi, već priljubljena uz telo, kao da poručuje: ,,znam da imate potrebu da nagradite moj pošteni rad i trud“, mali – veliki pevač prolazi kroz autobus i prolazi kroz putnike.

Ovoga puta nema okretanja glave, sada se svaka ruka utrkuje koja će pre i koja će više da ubaci u kačket.

Pohvale dolaze sa svih strana.

Muškarci uzvikuju: ,,Svaka ti čast“, a u ženskim pogledima se prepoznaje majčinski instinkt.

Trenutak je da dečak izađe iz autobusa, a da život uđe u svaku našu poru.