(RE)KREATIVNO,  ČITANJE

Kad poezija progovori: Konstantin Kavafi ( izbor iz opusa)

Pred vama je izbor iz opusa pesnika Konstantina Kavafija.

-GRAD-

Kažeš: „Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog
mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio.“

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš – ne
nadaj se –
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom
kutu, straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

-ONO ŠTO MOŽEŠ-

Ako baš ne možeš od svog života da učiniš
ono što hoćeš,
pokušaj bar da postigneš
ono što možeš: ne unižavaj ga
prečestim druženjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanjem,
čestim razvlačenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tuđ.

Unsplash

-BOG NAPUŠTA ANTONIJA-

Kad se iznenada, u ponoć, začuje
kako prolazi nevidljiva povorka
sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom –
svoju sudbu što te izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi omanuli – nemoj beskorisno oplakivati.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi.
A povrh svega, nemoj se zavaravati, ne reci kako je
to bio san, kako te je sluh prevario:
nemoj se spuštati na tako zaludne nade.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
kao što tebi odgovara što si bio dostojan takvog
jednog grada,
odlučno priđi prozoru
i slušaj s uzbuđenjem, ali ne
preklinjući i tužeći poput kukavice,
kao svoje poslednje zadovoljstvo slušaj zvuke,
sjajne instrumente tajnovite družbe,
i uputi joj pozdrav, toj Aleksandriji koju gubiš.

-OČEKUJUĆI BARBARE-

-Šta čekamo ovde na agori okupljeni?Treba danas barbari da stignu.

-Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju, a ne donose zakone?

-Zato što će barbari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Barbari će ih načiniti čim stignu.

-Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas barbari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je čak
za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.
-Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice sa toliko ametista.
i sjajno prstenje sa divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi
sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?
Zato što će danas barbari stići;
a takve stvari zasenjuju barbare.
-Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?
 Zato što će barbari danas stići,
a njima su govori i svečane besede dosadni.
 Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka? (Kako su im lica postala ozbiljna.)
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?
 Zato što se već smrklo, a barbari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da barbara više nema.
 Pa sad, šta ćemo bez barbara.
Oni su ipak bili neko rešenje.

Unsplash

-ITAKA-

Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.

Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.

Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš – s kojom li radosti, sa zahvalnošću! –
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.

Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.

I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

-ROK ZA NERONA-

Nimalo se nije uznemirio Neron
kada je dobio odgovor Delfiskog proročišta:
“Neka se čuva godine sedamdeset treće.”
Još je ostalo vremena za uživanja.
Sad mu je trideset. Sasvim je dovoljan
rok što mu je bog odredio,
da se pripremi za buduće opasnosti.

Sad će se vratiti u Rim malo umoran,
ali prijatno umoran od ovog putovanja
ispunjenog uživanjima do poslednjeg trena:
pozorišta, parkovi, stadioni …
Noći tih gradova u Ahaji …
A pre svega – slast onih obnaženih tela …

Neron tako. A u Španiji tajno
okuplja i priprema svoju vojsku Galba,
starac kome je sedamdeset tri godine.

Pixabay

-ZIDOVI- 

Bez sažaljenja, obzira il’ stida 
sagradiše oko mene debele zidove. 

Sada beznadan sedim ovde. 
Ne mogu misliti o drugom; izjeda me ovaj udes, 
toliko poslova napolju čeka. 
(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?) 

Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk. 
Neprimetno, od vanjskog me odvojiše sveta.

-UŽIVANJE-

Radost i tamjan mog života i uspomene na sate 
kad sam našao i sačuvao uživanje kakvo sam želeo. 
Radost i tamjan mog života za mene koji sam sa prezirom odbio 
svako zadovoljstvo obične ljubavi.

-DA SE VRATE- 

Jedna sveća je dovoljna. Njena titrava svetlost 
bolje pristaje biće prijatnije 
kad Senke se vrate Senke Ljubavi. 
Jedna sveća je dovoljna. U mojoj sobi večeras 
nek ne bude svetlosti mnogo. U sanjarenju sasvim 
i u nagoveštaju, i sa to malo svetlosti – 
u sanjarenju tako viziju ću prizvati 
da Senke se vrate Senke Ljubavi.

-SKRIVENO-

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio. 
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.
Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.
Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije – u savršenijem društvu –
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.

Pixabay

-BIĆE DA JE OD ALKOHOLA- 

Biće da je od alkohola koji sam popio uveče 
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana. 
Nestao je ispred mene crni drveni stub 
sa antičkim kapitelom; i vrata trpezarije, 
i ona crvena fotelja; i mali kauč. 
Na njihovo mesto došla je jedna ulica u Marselju. 
I moja duša se slobodno, bez zadrške, 
tamo opet pojavila i kretala, 
u obliku osećajnog i čulnog mladića – 
iskvarenog mladića: da navedemo i to. 
Biće da je od alkohola koji sam popio uveče 
biće da mi se spavalo, umorio sam se toga dana. 
Osetio sam olakšanje na duši, koja, jadnica, 
stalno oseća zadršku pod teretom godina. 
Osetio sam olakšanje na duši koja mi se pokazala 
u jednoj simpatičnoj ulici u Marselju, 
u obliku srećnog, iskvarenog mladića 
koji se ničeg nije stideo, svakako.

-UVEČE- 


I onako ne bi potrajalo dugo. Iskustvo 
godina mi to pokazuje. Ali ipak nekako je naglo 
Sudbina došla i zaustavila sve. 
Bio je kratak taj divni život. 
Ali kako moćni mirisi su bili, 
kako divna postelja gde legali smo, 
kakvome užitku tela predali smo. 
Odjek dana punih uživanja, 
odjek dana tih došao je meni 
nešto žara naše zajedničke mladosti; 
u ruke sam opet dohvatio pismo, 
i čitao opet i opet dok nije svetlo ugaslo. 
I izašao sam na balkon setno – 
izašao sam da promenim misli gledajući bar 
malo voljeni grad 
malo pokreta na ulicama i u radnjama.

-OTIŠAO SAM- 

Nisam se sputao. Sve sam napustio i otišao. 
U uživanja, koja su bila pola stvarna, 
a pola zamišljena u mojoj glavi, 
otišao sam u obasjanu noć. 
I ispio sam jakog vina, kako ih 
piju samo oni, smeonici pohote. 

-I SPUSTIO SAM SE I LEGAO NA NJIHOVE KREVETE- 

U kuću uživanja kad sam ušao, 
nisam ostao u sali gde proslavljaju 
s izvesnom pristojnošću prihvaćene ljubavi. 
U sobe sam otišao tajne 
i spustio se i legao na njihove krevete. 
U sobe sam otišao tajne 
koje su sramotne čim se pomenu. 
Ali ne za mene – jer u mom slučaju 
kakav bih pesnik i kakav umetnik bio? 
Bolje da živim asketski. To bi bilo više u skladu 
mnogo više u skladu sa mojom poezijom: 
nego da uživam u toj banalnoj sali.

-DALEKO- 

Hteo bih to sećanje da iskažem… 
ali tako je ugaslo već… kao da ništa ne preostaje – 
jer daleko, u godinama moje prve mladosti počiva. 
Koža kao načinjena od jasmina… 
Te avgustovske večeri – da li avgust beše tad?… 
Oči behu, nazirem, modre; samo toga se sećam sad… 
Ah da, sećam se, modre: jedna safirna modrina.

Pixabay

-JEDNE NOĆI-

Soba bješe prljava i bedna, 
nad sumnjivom tavernom skrivena. 
S prozora se uličica uska 
i nečista videla. A odozdo 
dopirahu glasovi radnika 
koji su kartali i bančili. 

I tu na istrošenom, priprostom krevetu 
telo ljubavi imah, imah usne 
crvene i opojne od strasti, 
usne opojne od tolike strasti da i sada, 
nakon mnogo leta, dok zapisujem ovo, 
u samotnoj kući svojoj, opijen sam ponovo.

-DOSADA-

Jedan dosadan dan prati drugi
podjednako dosadan. Dogodiće se
iste stvari, događaće se stalno –
isti su trenuci koji stižu i koji odlaze.

Prođe mesec dana i donese drugi mesec.
Ono što dolazi, lako je pogoditi:
to je ono od juče, tegobno, mučno.
I sutra prestaje da liči na sutra.

-ČULNOST-

Radost i uteha mog života
jest sećanje na sate
u kojima uživah strasti kakve žudeh.
Radost i uteha mog života jest,
što sam izbegao,
svaki užitak iz same navike

Kad se razbude
O pesniče, nastoj da sve sačuvaš
pa i ono najneznatnije
što se od prolaznosti spasiti može-
vizije onih tvojih ljubavi!
Potajno ih upleti u reči svoje.
Pesniče nastoj da sačuvaš,
kad se u tvome razbude duhu
po noći il u blistavo podne.

-KAJANJE-

Reci tom kajanju da se umeri,
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.
Zlo koje si učinio bilo je manje
nego što pretpostavljaš; daleko manje.
Vrlina koja ti je donela kajanje sada
i onda je bila prikrivena u tebi.
Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno
vraća u sećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.
Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:
mnogo si zaboravio – razne sitnice –
koje su te dovoljno opravdavale.
I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro.
Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje si mu naneo ti.
Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.
Umeri kajanje koje je uvek
do izmišljotine pristrasno prema tebi.

Pixabay

-TOLIKO GLEDAH LEPOTU-

Toliko gledah lepotu
da se moja vizija izjednači s njom.
Obrisi tela. Crvene usne. I čulnost udova.
Kosa kao sa grčkih statua, uvek ljupka,
čak i nečešljana, njen pad preko bledog čela…
Likovi ljubavi, kakve ih moja poezija
žuđeše u noćima mladićstva, srećem ih tajno,
u dubini noći…

-MOLITVA-

Jednog je mornara progutalo more. –
Njegova je majka, ne sluteć, zapalila
sveću tanku ispred Majke Božje
za povratak brz i za dobro vreme –
i svaki bi čas, prema vetru, uši načuljila.
Al’ dok molila se, dok je zaklinjala,
ozbiljna i tužna ikona slušaše, znajuć dobro
da sin joj se, nikad više, povratiti neće.

-DUŠE STARIH LJUDI-

U svojim trošnim, pohabanim telima
stane se duše starih ljudi.
Kako bolne sirote su duše
i kakav dosadan, kukavan život vode.
Kako drhte za taj život, koliko ga
vole, ove zbrkane i oprečne duše
koje se i tragično i komično nastanjuju
u svojoj staroj, otrcanoj koži.

-PROZORI-

Tamnim sobama ovim, gde dane
provodim mučne, koračam okolo
tražeći prozore. – Kada prozor
bude nađen to uteha biće. – 
Al’ prozora ovde nema, ili ja ih
ne mogu pronaći. No bolje je tako.
Možda bi svetlost nova tiranija bila. 
Ko zna kakve nove pokazaće stvari.

-PREKID-

Brzopleta i neiskusna stvorenja trenutka,
mi smo oni što prekidamo rad bogova…

-PO KRČMAMA- 

Po krčmama i bordelima 
Bejruta se vučem. Nisam hteo da ostanem 
u Aleksandriji sam. Tamid me je napustio 
i otišao sa eparhovim sinom da bi dobio 
palatu na Nilu i rezidenciju u gradu. 
Nije nikako išlo da ja ostanem u Aleksandriji. – 
Po krčmama i bordelima 
Bejruta se vučem. U bednom razvratu 
nedostojno provodim život. Jedino me spasava 
kao trajna lepota, kao miris koji se zadržao 
na mojoj puti, to što je pune dve godine 
Tamid bio samo moj – taj divni mladić 
samo moj, i to ne zbog kuće ili palate na Nilu.

Pixabay

-SIVO- 

Gledajući jedan opal sive boje 
setio sam se dva divna siva oka 
koja nisam video, ima tome dvadeset godina… 
Jednog čitavog meseca smo se voleli. 
Zatim je otišao, čini mi se, u Smirnu, 
da radi tamo, i više se nismo videli. 
Biće da su poružnele – ako je živ – te sive oči; 
biće da je propao taj divni lik. 
Sećanje, ti mi ovo sačuvaj kakvo je bilo. 
I, Sećanje, šta god možeš od ove moje ljubavi, 
šta god možeš vrati mi večeras.

-SEPTEMBAR 1903. –

Bar da se sada zavaravam iluzijama; 
da svoj prazni život ne osetim. 
A bio sam toliko puta tako blizu. 
A kako sam bio sapet, i kako prestrašen. 
Zašto da ostanem stisnutih usana, 
a moj prazan život u meni da plače 
i da mi se želje odenu u crno. 
Toliko puta tako blizu da budem 
očima, i onim čulnim usnama, 
tome sanjanom, žuđenom telu. 
Toliko puta tako blizu da budem.

-DECEMBAR 1903. –

I ako ne mogu da govorim o svojoj ljubavi – 
ako ne govorim o tvojoj kosi, o usnama, o očima; 
ipak tvoje lice koje držim u duši, 
zvuk tvoga glasa koji držim u mozgu, 
septembarski dani koji mi izlaze u snovima, 
reči i izraze mi obrazuju i oboje 
na koju god temu da pređem, koju god misao da kažem.

-JANUAR 1904. –

Ah noći onoga januara, 
dok sedim i ponovo umom stvaram 
one trenutke i sretam te, 
i slušam naše poslednje reči i slušam prve. 
Beznadne noći onog januara, 
kad odlazi vizija i ostavlja me samog. 
Kako odlazi i brzo se rastače – 
nestaje drveće, nestaju ulice, nestaju kuće, nestaju svetlosti; 
gasi se i gubi oblik tvoj čulni.

-JAČANJE-

Ko žudi da ojača svoj duh 
treba da napusti svako poštovanje i tolerantnost. 
Neke zakone da zadrži, 
ali većinom da krši 
i zakone i običaje i neodgovarajuće 
usmerenje da napusti. 
Mnogo čemu će ga uživanje naučiti. 
Razornog neće se bojati dela. 
Od kuće pola treba da razruši. 
Tako će se moralno razviti u mudrost.

Pixabay

-MARTOVSKE IDE- 

Veličine i sjaja treba da se bojiš, dušo. 
A častoljublje svoje ako ne možeš 
da nadvladaš, da ga slediš oprezno i 
uzdržano. I što više uznapreduješ, 
toliko opreznija, pažljivija da budeš. 

A kad budeš stigla na vrh, kao Cezar, najzad; 
kad uzmeš ulogu tako čuvene ličnosti, 
onda posebno pazi kada izlaziš na ulicu – 
tako upadljiv moćnik sa pratnjom; 
i ako se desi da ti iz gomile 
priđe neki Artemidor noseći pismo, 
saopštavajući žurno „Pročitaj odmah ovo, 
reč je o krupnim stvarima, važnim za tebe“, 
ni slučajno nemoj da se ne zaustaviš; ni slučajno 
nemoj dati prednost nekom razgovoru ili poslu; ni slučajno se nemoj 
zadržati s onima što te pozdravljaju i padaju ničice 
(ostavi to za posle); neka pričeka još 
i sam Senat, a ti se odmah upoznaj 
s ozbiljnom porukom iz Artemidorova pisma.

-VRATI SE!- 

O dragi osećaju, dodji jos bezbroj puta, 
vrati se i zanesi me, 
jer se budi uspomena na jedno telo 
dok drevna čežnja struji u mojoj krvi, 
jer se usne i pűt moja sećaju, 
dok ruke još uvek kao da lepotu dodiruju. 
O vrati se bezbroj puta te po noći 
zanesi me, kad se usne i pűt moja sećaju . . .

-PRVA STEPENICA-

Jednog dana požali se Teokritu
mladi pesnik Eumen:

„Dve će godine kako pišem
a tek jednu idilu sastavih.
To jedino je završeno moje delo.
Ah, na žalost, vidim da visoko
veoma visoko je stepenište Poezije;
s ove prve stepenice
nikad neću uspeti dalje.“
„Te su reči“, Teokrit mu reče,
„neprikladne i huljenje.
Ako jesi i na prvoj stepenici
ponosan i srećan morao bi biti.
Stići dotle nije mala stvar.
Učiniti to slava je velika.
Jer i ova prva stepenica
daleko je od običnoga sveta.
Na nju da korakneš
morao bi građaninom
grada ideja da postaneš.
A teško je to, i veoma retko,
sloviti kao građanin toga grada.
Njegovi forumi Zakonodavaca puni su
koje pustolovi prevarit ne mogu.
Stići dotle nije mala stvar.
Učiniti to slava je velika.“

-UVEČE- 

I onako ne bi potrajalo dugo. Iskustvo 
godina mi to pokazuje. Ali ipak nekako je naglo 
Sudbina došla i zaustavila sve. 
Bio je kratak taj divni život. 
Ali kako moćni mirisi su bili, 
kako divna postelja gde legali smo, 
kakvome užitku tela predali smo. 
Odjek dana punih uživanja, 
odjek dana tih došao je meni 
nešto žara naše zajedničke mladosti; 
u ruke sam opet dohvatio pismo, 
i čitao opet i opet dok nije svetlo ugaslo. 
I izašao sam na balkon setno – 
izašao sam da promenim misli gledajući bar 
malo voljeni grad 
malo pokreta na ulicama i u radnjama.

Pixabay

-KAD SE RAZBUDE-

O pesniče, nastoj da sve sačuvaš
pa i ono najneznatnije
što se od prolaznosti spasiti može-
vizije onih tvojih ljubavi!
Potajno ih upleti u reči svoje.
Pesniče nastoj da sačuvaš,
kad se u tvome razbude duhu
po noći il u blistavo podne.

-MORE UJUTRO-

Da zastanem ovde. Načas i ja da vidim
jutarnje more i vedro nebo,
plavetnilo sjajno i žutu obalu,
divnu i prostranu svetlost.

Da zastanem ovde. I da se pretvaram
kako sve to vidim (na tren, odista, videh),
a ne opet svoje sanjarije,
sećanja, i vizije čulnih užitaka.

-SVEĆE-

Budući dani pred nama stoje
k’o red sveća u sjaju,
onih malih, zlatnih i živahnih sveća.

Za nama prošli ostaju dani
k’o žalobni niz sveća izgorelih;
još dime se najbliže one,
hladne, svinute i rastopljene.

Ne želim gledati u njih; njihov me rastužuje lik
i prva svetlost njina dok sećanje daje joj oblik.
Gledam napred u sveće što sjaje.

Osvrnut se ne želim,
da u jezi spoznao ne bih
kako brzo sumorni red se duži,
kako množi brzo niz se izgorelih.

-SETI SE, TELO…-

Telo, seti se ne samo koliko si bilo voljeno, 
ne samo kreveta na kojima si ležalo, 
nego i onih želja koje su zbog tebe 
blistale u očima vidno, 
i drhtale u glasu — a neka 
slučajna prepreka bi ih osujetila.

Sada, kada je sve to već u prošlosti 
skoro da izgleda kao da si se željama 
predalo tim — kako su blistale, 
seti se, u očima koje su te gledale; 
kako su drhtale u glasu, zbog tebe, seti se, telo.

-ISPRED KUĆE-

Juče, koračajući po zabačenom 
delu grada, prošao sam ispred kuće 
u koju sam ulazio kad sam bio vrlo mlad. 
Tu je moje telo bio obuzeo Eros 
svojom veličanstvenom snagom. 

I juče 
dok sam prolazio starom ulicom, 
odjednom su se prolepšale od ljubavne čari 
radnje, trotoari, ivičnjaci, 
i zidovi, i balkoni, i prozori; 
ničeg ružnog tu nije ostalo. 

I dok sam tako stajao, i gledao u vrata, 
i stajao, a već se hvatao mrak pred kućom, 
celo moje biće je odavalo 
sačuvano čulno uzbuđenje.

Konstantin Kavafi ( 1863 – 1933)