Ljiljana Pakić: tragom Laze Kostića
Nastavnički poziv je posao sa misijom, a osobe koje ga obavljaju odgovorno postaju uzori. Ponekad se dogodi da zađu i u književne vode, u želji da ostave nešto iza sebe sadašnjim i budućim generacijama.
Jedna od njih je Ljiljana Pakić, književnica i profesorka srpskog jezika. U saradnji sa izdavačkom kućom ,,Beoletraˮ objavila je svoju drugu knjigu iz dva dela pod nazivom ,, Sve ljubavi Lazara Kostićaˮ. Radeći opsežno na istraživanjima, knjigu je pisala 5 godina.
TVOJ MAGAZIN: U svom prvom romanu ,,Perje, pero i prašinaˮ bavili ste se temom odlaska mladih. Pisali ste o plesaču koji je uspeh pronašao daleko od svoje zemlje, u čuvenom Mulen Ružu. Kako Vas je inspiracija, posle teme o odlascima, dovela do Laze Kostića?
LJILJANA PAKIĆ: Teško je to tačno pratiti, bar kod mene je takav slučaj. Ideja se rađala polako, a kroz čitanja i interpretacije njegovih dela se uobličila u misao da je život ovog našeg pesnika romantizma izuzetno zanimljiv. U to vreme, kada sam ja počinjala da pišem biografiju, i pored mnogo napisanih knjiga o njemu, ipak je njegov život bio nedovoljno istražen. Tada se i uobličila ideja da tragam za poznatim i manje poznatim putevima i da ih pretočim u romansiranu biografiju. To nije išlo lako. Susrela sam se sa ogromnom građom i bar dva puta, u časovima svojih kreativnih kriza, odustajala od pisanja, ali sam mu se posle nekog vremena ponovo vraćala.
TVOJ MAGAZIN: Naslov Vaših knjiga je ,,Sve ljubavi Lazara Kostićaˮ. Da li on ukazuje na pesnikov ljubavni život ili ste se u knjigama bavili i ostalim pesnikovim strastima?
LJILJANA PAKIĆ: Naslov govori o karakteru Laze Kostića. Svim poslovima kojima se bavio, a bilo ih je mnogo, predavao se sa puno ljubavi.
Knjiga govori o njemu kao političaru, članu Miletićeve stranke, poslaniku u peštanskom parlamentu. O njemu kao novinaru koji je uređivao više listova, o njemu kao diplomati u Sankt Peterburgu. Govori o Kostiću kao agentu i njegovoj bitnoj ulozi između dvorova dve kneževine, Srbije i Crne Gore i kasnije Kraljevine Srbije, o ulozi u smeni dinastija u Beogradu, u dovođenju Karađorđevića na vlast. O Kostiću kao prevodiocu Šekspira i ,,Ilijadeˮ, o Kostiću kao piscu koji je smatrao da kultura i umetnost mogu dati vrednost naciji.
O svim zamršenim, i prijateljskim i manje prijateljskim odnosima, sa tada poznatim i viđenijim ljudima: sa Zmajem, Jašom Tomićem, Miletićem, Knjazom Nikolom Petrovićem, Obrenovićima, Ristićem, Petrom Karađorđevićem, Simom Matavuljem, Milanom Savićem, Antonijem Hadžićem i mnogim drugim koji su uticali na događaje u drugoj polovini 19. veka i početkom 20. veka. O Kostiću koji je voleo mnoge žene, ali je ostao zarobljen u odnosima prema Julijani Palanački Kostić i Jeleni Lenki Dunđerski.
TVOJ MAGAZIN: Upoznati smo sa velikom ljubavlju između pesnika i Lenke Dunđerski. Vi ste u svojim knjigama dali prostora i ostalim damama koje je Laza Kostić voleo. Većina njih su bile obrazovane, emancipovane i nesvakidašnje. Šta nam žene koje je pesnik voleo govore o njemu samom?
LJILJANA PAKIĆ: Prva ljubav mu je bila Jovanka Kirković, glumica. Druga Paulina Pava Stanković, bratanica srpskog kompozitora Kornelija Stankovića, obrazovana, iz poznate i bogate srpske kuće u Budimu. Bio je zaljubljen i u Ljubicu Medaković, talentovanu pijanistkinju. Voleo je i Milevu Kumanudi, Beograđanku, naslednicu velikog bogatstva oca bankara i ,,Grčke kraljice” koju je kasnije posedovala. Voleo je i Milevu Opijuć iz Trsta, ćerku poznatog trgovca, koja se kasnije udala za rođaka Milana Obrenovića, Aleksandra Kostantinovića i u kuću mu donela ogroman miraz. I ona je bila obrazovana, lepa i zaljubljena u Kostića. Platonski je bio zaljubljen i u kćerku Knjaza Nikole Petrovića, Milicu, koja se kasnije udala u rusku carsku porodicu.
Izvesno je da je bilo još ljubavi i simpatija, ali one najveće došle su mu u njegovim zrelim godinama. Prvo Julijana Jula Palanački, bogata naslednica dveju somborskih porodica, koja je u njega bila zaljubljena od svoje dvadesete godine do udaje 1895. godine. Posle 25 godina čekanja. Druga je Jelena Lenka Dunđerski, njegov san i najveća opsesija. Bio je svestan nemogućnosti ostvarenja te ljubavi koja se završila kobno: njegovom ženidbom u septembru i njenom smrću dva meseca kasnije u novembru 1895. godine.
TVOJ MAGAZIN: Laza Kostić je, pored toga što je bio boem i što se bavio kulturno – umetničkim poslovima, bio i doktor pravnih nauka, a svoju disertaciju o Dušanovom zakoniku je odbranio na latinskom jeziku. Takođe, on je prevodio Šekspira sa engleskog i Homera sa starogrčkog jezika. Šta mislite, da li savremeno doba, ovakvo kakvo je, može da iznedri takve renesansne ličnosti kakva je bio Laza Kostić?
LJILJANA PAKIĆ: Fascinantno je Lazino znanje o mnogim oblastima. Učio je Nemačku realku na nemačkom. Studirao prava u Pešti na mađarskom. Doktorirao na latinskom. Prevodio je sa engleskog, starogrčkog, francuskog. Pisao dela na srpskom, nemačkom, francuskom. Bio doktor pravnih nauka i službenik u magistratu u Novom Sadu. Organizator društva ,, Preodnica” i ,, Omladina srpska”, osnivač prvog srpskog društva u južnoj Ugarskoj.
Mi danas imamo dobar obrazovni sistem koji bi trebalo samo osavremeniti i rasteretiti program, da bi ključne lekcije dobile više prostora i bile bolje povezane sa realnim životom. Rezultat, ipak, mislim da mnogo zavisi od karaktera, posvećenosti, obrazovanja, i spremnosti na dalje usavršavanje samih profesora – od toga zavisi kakav će biti kvalitet nastave. Ako je nastava kvalitetna, ona daje izuzetne, obrazovane mlade ljude. Svedoci smo toga da naši učenici, gde god se pojave na takmičenjima, donose medalje iz svih oblasti- to nije slučajno. Samo treba mnogo raditi i razgovarati sa mladim ljudima i rezultati neće izostati.
Danas je teže postati renesansni tip nego što je to bilo pre. Prvo, zato što se svi usmeravaju u svojim oblastima, a šira znanja stiču se uglavnom do devetnaeste godine po gimnazijama i školama. Ali mislim da i to zavisi od čoveka. Ako je zainteresovan i spreman da uči i dalje, može postati renesansni tip čoveka. Ipak mislim da to nikada nije bilo masovno, pa ni danas to ne može da postigne veliki broj ljudi.
TVOJ MAGAZIN: Iz Vaših knjiga saznajemo da je Laza Kostić bio čovek ispred svog doba. Kažete da su se njegove reči i stavovi obistinili kroz vreme. Recite nam nešto o Kostiću kao vizionaru?
LJILJANA PAKIĆ: Laza je bio mnogo slavljen i hvaljen za života, posebno u mladosti, dok je u drugom delu života više osporavan, kritikovan i kuđen, posebno zbog pesama u ,,Knjizi o Zmaju”, zatim zbog govora prilikom prenosa moštiju Branka Radičevića iz Beča na Stražilovo, kao i povodom govora o Vojislavu Iliću. Svi ti njegovi javni govori, a i mnogi drugi, u tom trenutku su bili neprihvatljivi i pomalo skandalozni, jer se nisu poklapali sa mišljenjem većine.
Vreme je kasnije pokazalo da je bio u pravu. Čak i Bogdan Popović, koji nije imao razumevanja, niti je voleo Kostićeva dela, sam donosi ocenu o Zmaju kao osrednjem pesniku, daleko posle takve Kostićeve ocene koja je bila i bolja i sadržajnije objašnjena. I politički događaji, u kojima je on učestvovao, pokazali su da je stvarao srpsku nacionalnu istoriju. Bio je čovek koji je mogao da sagleda događaje u vremenu i njihove posledice po potomstvo.
TVOJ MAGAZIN: Osim što ste proučavali građu, išli ste i tragom Laze Kostića. Obišli ste većinu mesta u kojima je on živeo i radio. Čak ste i živeli u istoj ulici u kojoj je nekada i pesnik živeo. Kuda su Vas odvele staze kojima je koračao proslavljeni pesnik?
LJILJANA PAKIĆ: Prateći samo deo staza Laze Kostića, jer on ih je prohodao kako običan čovek za pet života ne bi, upoznala sam mnogo zanimljivih ljudi koji su mi govorili anegdote o njemu ili o Lenki i njemu. Na tim putevima, posebno onim leti, prašnjavim po Vojvodini, osećala sam neizmernu sreću. Pa i na onima po ,,vrletima Crne Gore”, kako je ovaj čovek ravnice govorio. Lepo je čuti odjeke glasova u zapuštenim zamkovima Dunđerskih, pokrete ljudi u nekadašnjem hotelu ,,Jelisaveta” u kom je Laza kod Dunđerskih imao svoju sobu, slušati tišinu ,,Tekelijanuma” i buku po ulicama prestone Vijene. Živela sam u Skerlićevoj ulici u centru Novog Sada, gde je i Laza kratko živeo, a dane provodila u ulici Zlatne grede u kojoj su živeli i on i Zmaj.
TVOJ MAGAZIN: Kao dugogodišnji pedagog u srednjoj školi, kako motivišete i čime ohrabrujete mlade ljude kojima predajete?
LJILJANA PAKIĆ: Motivišem ih istinom da nas svako pročitano delo čini bogatijima i da nas upoznaje sa nekim segmentom života. Analizirajući dela, često govorim sa učenicima o problemima i situacijama sa kojima se oni susreću u životu, a koje dato delo obrađuje. Animiram ih problemskim pitanjima kao što je: od čega boluje Branko Radičevic u pesmi ,,Kad mlidija’ umreti“, koju je napisao 8 godina pre smrti, zdrav. Volim da im ispričam neku zanimljivu anegdotu o delu koje ćemo obrađivati ili o piscu, ili da promenim oblik obrade, pa neka dela radimo kroz uloge koje učenici sami biraju. Ima raznih načina za motivaciju.
TVOJ MAGAZIN: Koju poruku Vaše knjige šalju mladim ljudima?
LJILJANA PAKIĆ: Da su slobodni da tumače svaki događaj, svaki postupak, delo, čoveka, na svoj način. Onako kako to oni doživljavaju. Jer ne samo da imaju pravo, već i obavezu, da ispričaju svoje viđenje dela ili osobine i postupke lika. Jedino se tako dolazi do sopstvenog mišljenja, a to je bitno – time dobijamo za svako delo bogatiji mozaik različitih tumačenja.
Mnoga pitanja o omiljenom pesniku su ostala nepostavljena, jer je njegov život zaista neiscrpna građa za razgovor. Ipak, možemo se složiti da je veličina, kakva je Laza Kostić, u profesorki našao dostojnog zastupnika. Takođe, brojne su teme o kojima bismo mogli govoriti sa svestranom osobom kakva je profesorka Ljiljana Pakić.
Međutim, osobe koje nas inspirišu više govore svojim delima, nego rečima. Skromno, uz mnogo truda, posle višegodišnjeg rada, bez pompe, one nađu svoj put do nas. Ne obazirući se na neke druge uzore koji danas oblikuju generacije, jer smo im zajednički svedoci, istrajavamo u želji da promovišemo prave vrednosti kroz osobe koje nas inspirišu.